Стражилово

Б р . 9.

СТРАЖИЛОВО

143

кадања љубав и пријатељстно према мени захтевају. Па ако ми намера за руком испадне, постигао сам две цели, — одужио сим чин пијетета и учинио сам услугу опој српској публици, којој одношаји покојникови нису били познати. Ову своју задаћу надам се у толико пре иостићи, што се ни после смрти нисам са пријатељем раставио. Његови заостали списи, његова носмрчад, његови започети умотвори, његови планови у нацрту, његове белешке, његови мемоари и многи други његови рукописи леже преда-мном на столу као живи сведоци његовог великог духа н његовог вредног и раденог живота. У тој књижевној неуређеној и неликвидованој оставини огледа се најбоље дух покојног Косте Трифковића. На свакоме листу, на свакој страни, при свакоме реду сусреташ се са покојниковим духом. Из тих артија учим га већ познавати, дивим му се и поштујем га, жалим га и оплакујем га. Па у колико би моја моћ познавања, илити моје сећање, или мој суд недостајао, да га представим, учиниће то он сам, кад замислим његов вазда светао дух, да кад и кад са овог или оног листа прашних оставинских списа слети и прикаже се сам, — а учиниће, учиниће то за цело, јер ко га је иознавао, знао је и то, да се он свугде и свагда умео наћи ... Коста Трифковић родио се у Новоме Саду 20. октобра 1843. године. Отац му је био Атанасије, адвокат и чиновник, а касније сенатор Новосадски, а мати Ана рођ. ђорђевића из Темишвара. Мати пок. Косте била .је женска даровита и пуна духа, које се врлине и на сина јој пренеле. Но како није била постојана здравља, преминула је врло рано, још кад је Коста у нижој гимназији био. Коста је, истина, био још дете, кад је она умрла, али је то дете већ осетило било снагу и моћ њенога духа, и зато је се Коста са највећом нежношћу и најдубљим поштовањем врло често у својим белешкама и мемоарима сећа. Отац покојников — бог да му душу прости дочекао је ту велику жалост, да своме честитом једиицу сину очи заклопи. Данас, кад ово пишемо, и он је, сиромах, већ нреминуо. Као што рекох, био је адвокат, а носледње године свога живота нровео је као умировљени сенатор вароши Н. Сада. И ако је био адвокат, није свога дугог века ни једну странку пред судом заступао, бар тако је покојни Коста говорио, него је цео живот у мањим службама Новосадске вароши провео, док г. 1861. није за сенатора изабран. Новосадска иублика и пријатељи покојникови нису га још заборавили — та ко би и заборавио ону у својој простоти ипак занимљиву добричину! Колико смо пута иницијативом Костином с њиме невине шале збијали! Покојни Коста врло

га је добро и карактерисао у једном своме путопису из Цариграда, где описује, како је добио од оца писмо, које ће решити његов одлазак с морског брода и растанак са морем и морском службом и животом, на кад је прочитао писмо, а он овако ускличе: „Слатки и добри мој отац, ко да ти замери, што ти писма логична нису, кад су пуна љубави према сину "['воме! — После смрти материне отац му је био и отац и мати, и Коста је поред свег тога, што је матер јако жалио и особито је поштовао, и оца ипак са свом нежношћу детињског срца волео. Основне школе (по ондашњем обичају — српске и немачке) свршио је Коста у месту свога рођења, где је почео учити и гимназију. Нижу гимназију свршио је у Новоме Саду, јер у оно доба није овде било више школа. У гимназији се одликовао свагда као најбољи ђак. Овде се већ приметило, да његов поглед допире преко школских клупа, овде се већ појавила у њему прва искра самосталности. Кад је био у четвртом разреду, умре му један друг, и Коста му је говорио на опелу надгробни говор, — то је био Костин први „деби". Овај његов говор допао се онда, и у ђачким круговима прибавио је Косги много уважења. Вишу гимназију отпочео је у Винковцима, где је пети гимназијски разред свршио. То је било год. 1859—1860. Нужно је овде приметити, да је Винковачка гимназија под ондашњом строгом војеном граничарском управом на великом гласу била. ђаци из Винковачке гимназије могли су конкурисати са питомцима ма које аустријске гимназије. У својим мемоарима описује Коста, како је у Винковцима врло задовољно проводио ... „Живот је тамо миран и пријатан ... она ме је година прошла као сан, кога се и сад радо сећам... Но и осим тога је ово мило местанце важно по мене: ту се у мени нородила мисао, да на море одем." То су сопствене речи Костине. Из Винковаца оде у Пешту. То је била бурна година 1861. Јавно кретање у Угарској није остало без уплива и на српску омладину, што се у Пешти учила. И српска омладина покренула се онда из мртвила, а тај нокрет нашао је себи израза у добровољним позоришним представама, што су их српски ђаци оне године под руковођењем секретара „Матице Српске", А. Хаџића, у Вудиму у Станковићевој башти давали у корист нашем народномпозоришту. У томе друштву учествовао је и Коста Трифковић, не као глумац и приказивач, него као чалн малог позоришног оркестра, — јер Коста је био музикалан. Овоме оркестру, који се свега из шест чланова састојао, био је капелник Ника Мак-