Стражилово

142

СТРАЖИЛОВО

Б р . 9.

УСПОМЕНА НА П0К0ЈН0Г ПРИЈАТЕЉА.

I. озволи ми, бледа пријатељска сенко, да ти се данас, после четири године дана, и опет ириближим. Допусти смртној руци, да уклоии, макар на часак, онај густи вео, што дели два света, и не презај од светлости распаљене буктиње мога пријатељског осећања. Та ја нисам вековни судија, нисам ни ладни критичар, који је дошао, да оштрим ножем кида и пресеца фини вез твојих умотвора. Ја сам твој стари зналац, твој пријатељ, твој негда верни друг. ЈГуч, који ми се у срцу разгорео, није зажежен у намери, да расветли таму и ништавило онога света; не, моја је жеља, да успомене моје на тебе у јачој светлости прикажем, и жеља ми је још, да осветлим мало већма и оне даске, што свет значе; да и твоје тамне и упале очи могу чак из вечне помрчине прочитати оно на њима урезано светло име: Коста Т-рифковиИ. II ти онет нрезаш и зазиреш. Гледиш нас. оштро и прекорно. Или нас више не познајеш ? Ваљда си нас досад већ и заборавио? Да, истом се сад домишљам, та ти ниси тамо у царству мрака, ти си тамо у вечној светлости. Пред тобом су отворене двери будућности, по којој се витлају нама непознати дуси, дуси, које ми својом ограниченом памети само слутимо, и у свом умном сиромаштву идеалима називамо. То је сада твоје ново друштво, ти си с њима и уз њих постао свезнајућ и свевидећ. Ти нас одозго гледиш и проматраш, да, ти нас знадеш и познајеш, и опет се за то туђиш и снебиваш. Разумем сад и то, — пред твојим свезналачким ногледом све је ово ништарија, цео свет изгледа ти као ускипео мравињак, витлање за фантомима, тумарање без главе и памети, врева и гунгула без цели и узрока. Па нас ти с тога с твоје духовне висине сажаљеваш, презиреш, исмеваш, и нама се то онда чини, да се ти туђиш, и да нас не познајеш. Но и ако у нас није онако широк поглед као у тебе, али нам за то још у грудима бије врело срце. Да, ми смо и сада они стари, и дан данас смо ми још твоји пријатељи и твоји иоштовачи. 0 томе се можеш врло лако уверити. Ходи само, макар на један часак, на један тренут у наше друштво, па ћеш видити, да те нисмо заборавили. Ко си да си сада, било да си сенка, као што је смртни себи замишљају, било да си дух, као што се моме оку приказујеш, увек си нам добро дошао. Па и опет ме зачуђено гледиш, стрељаш ме тим испиталачким погледом, — да богме не верујеш ми, не верујеш пријатељу своме, да, али ако не верујеш мени, а ти стани на послушај и по-

ОД МИШЕ ДИМИТРИЈЕВИЋА. веруј самоме себи! Да, стани и послушај сам, — та то и сама сенка може, јер ако јој ноћна тама и одузима вид очију, за то јој нема, гробна тишина већма припомаже, да вриске и усклике, плач и смеј лакше разабере, лакше него и ми доле, којима свакидашња врева и комешај заглушава уши. А гле, та ти слушаш! Па шта чујеш, је ли? Чујеш ли онај грохотан смеј ? Чујеш! Па да ли знаш, шта значи тај грохотан смеј? То је, видиш, приказ твога „Љубавног писма". Но де, послушај даље! Шта сада чујеш? Чини ми се, да се чује грдан, страховит аплауз, и опет за тим смеј; и опет аплауз, и опет смеј. И сада опет неки тутањ, — тресу се даске, што свет значе, а ти, да богме, не знаш и не слутиш, да се приказује твоја „Мила", твој „Школски надзорник" и „Пола вина, пола воде". Па не заустежи се даље, него пођи са мном, ма на тренут, у нашу средину, а дајем ти своју поштену, иријатељску реч, да ће нас твој долазак обрадовати и изненадити. А мени се баш прохтело, да наше друштво мало изненадиш. За то се жури, не оклевај, још мало, па ће се представа свршити, а кад публика стане тапшати, ја ћу онда да те изведем на позорницу, да подигнем завесу, да те прикажем и подвикнем: Наш иисац шаљивих игара, Коста ТрифковиЛ, и оиет је међу нама!

II. Свечана представа, што је у спомен мога покојног пријатеља приређена, свршена је, и ја хитим, да испуним дато обећање, хитим, да поштованим читаоцима прикажем писца наших шаљивих игара. Човека познати, па онда оценити га и пресудити га, врло је тешка ствар. Но ја ћу се трудити, да колико је могуће верно и тачно прикажем пријатеља, кога сам од детињства нознавао и с њиме сам се, тако рећи, до последњег тренутка дружио. Знао сам га још као мало дете, које је живо и несгашно, па опет бистро и отворено, умиљато и досетљиво било. Познавао сам га као младића са срцем, пуним одушевљења, са смелим и одважним замишљајима и плановима. И на послетку дружио сам се са човеком, који се стишао, смирио, лативши се озбиљна рада на пољу српске књижевности, и то на оној страни тога поља, која је не само необрађена, него и нераскрчена била. Дуго смо времена седили раме уз раме, па сам му сазнао све његове замишљене мисли, све скривене жеље, намере и нланове му, па се надам, да ћу га моћи приказати оиако, као што то његов сномен међу нама, и нарочито његова не-