Стражилово

СТРАЖИЛОВО

№. у.

води дуж дворишта од биљарде. Али чим уграби очи господи, прескочи зид од дворишта, протрча кроза-њ, па кроз врата у другу авлију, па из ње на пут и иретече Јагоду. »Стани, ђевојко!« Она стаде као скамењепа. »Само једну ријеч! . . . Једпу једину ријеч! . . . Би ли пошла за ме?« Она погледа око себе, диже струку на главу, па побјеже . . . , . Вујица зииуо, и остаде тако, докле га не зовиу један друг .... У мрак нађе га Вуле. »Добра вече, имењаче!« »Добра ти срећа!« »Како си, имењаче?« »Добро! а ти?« и шНеде да крене, прије него му онај одговори. »Ма куд хиташ болан! Зар не би да иопијемо по једну испред вечере?« »Еламо ва истину!« и крену да ће у крчму. »Не ту, чоче, ја знам, ђе има боље!« »Па лијепо!« вели перјаник, а онако збуњен и ие види, да га онај доведе пред кућу. Станица му дотрча у сусрет, па га изгрли. »Баш ти фала као чојку и чојковићу! . .

Казала ми је све! . . . Пошла би оиа за тобом у мутну воду, а камо ли ие да ти буде љуба! А која и не би?« засу жена. Посједаше. Вујица звјера по кући. „А Јпто .да дуљимо и да мудрујемо?" вели Вуле. „Пред вељи пост, кад узоћеш, можеш исиросити моју поћерку Јагоду, а свадбу кад углавимо. Но лијепо би било, да се причека до друге јесени, нека окаје оца и нека се оснажи!" „Ја кајил!" рече Вујпца. Понише по три, па се ижљубише на растанку. Ко год чу, свак се зачуди на први мах али само на први мах, јер по што разабраше све, свак похвали Вујицу. — Онаки момак, а од опога соја, могао је бирати ђевојку, од које год хоће куће у Црној Гори, а он изабра усташку ђевојку од угашене куће ! Не стече Вујица ни тазбине ни пријатеља! Тако би га могао жалити. ко би га жалио. Али се рекло овако: Изабра, брате, горску вилу, шћер срискога мученика ! Тазбина му је у јуначкој Херцеговини! У њој ће пити рујно вино — кад ли тад ли, божја ти вјера! У Развађу (Промина, у Далмацији) иа Јерархе 1887.

ПОД СТАРОСТ БЕРДО. ПРИНОВЕТКА И 3 ВАРОШКОГ ЖИВОТА. НАПИСАО МИЛАН САВИЕ. (Наставак.)

»има се по дућану шетао горе доле. По обичају свом метнуо руке на леђа, главу оборио и само по каткад нодигне очи, кад ко1Ч )д прође мимо трговине. Вубида — његова женидба — која му се непрестано мувала по глави, није већ више бубица, постала је прави бумбар, а тај му ваљда зуји: „Треба да се жениш, треба да се жениш!" — Шта да радим? гунђа у себи. Сећам се, да сам пре неколико година видио у Пешти шаљиву игру, у којој је неки заврнути Енглез наумио, да узме за жену ону, која му нрва изађе на очи, па ма то била и стара баба. Е, али то је био Енглез, а ти су сви — мокрим обојком. Он се до душе састао с младом, лепом удовицом, а ја! ? Какве сам среће, могу наићи на какву крезубаву аспиду. Аја — то не ћемо пробати. Сима се тако замислио, да пије ни нриметио, да М У Ј е У дућан ушао сгари нријатељ Стева. Тргао се, кад га је тај ударио по раменима.

— Куд блуде твоје мисли? насмеја се Стева. — Л гле, ти си! Добро ми дошао! рече Сима и рукује се са Стевом. Хајдмо у комтоар! — Шта је, запита Стева даље, јеси ли нашао невесту ? — Јесам да! промумла Сима јетко. — Ма тебе не ће просити ниједна, примети Стева, мораш већ сам ночети. — То знам; али како?' — Ево ћу ти дати прилике ја. Ономад је испросио доктор Рајић моју Марију.... — Е да! Па честитам ти! — Хвала, брате, хвала. Уверен сам. — Хм, учини Сима после мале иочивке, та он је млад! Лако је њему. — Тако је. Али слушај ме! Дошао сам, да те замолим, да ми кћери будеш стари сват. — Ја? За што не, да коме ћу, кад не ћу теби. —■ Био сам већ напред уверен, да ћеш пристати. Хвала ти.