Стражилово

Б р . 9.

СТРАЖИЛОВО

137

— Немаш на тему. Али •—• ти си казао, да ћеш ми дати прилике? — Па у сватовима. Ту ће бити ваздан света. Гледај па бирај. — Хм — добро. А кад ће бити сватови? — За две недеље. Ми смо јој већ спремили све. 11а кад се деца хоће — зашто да дуговлачим. — Добро, брате, добро. Па дед у то име коју! •— Стари пријатељи гуднуше „коју", па онда опеч „још коју" а при растанку богме опет „још коју". Сима се заиста драговољно примио, да буде стари сват, ако му се и реч „стари" није са свим свидила, Али, на послетку, није баш ни млад. Све једно — хм! За сватовеје Сима наручио нове црне хаљине то му се већ давно није десило. Но он хоће да не пропусти прилику. И госпи Рахили је наручио ново одело, ако се ова и одупирала. Хтео је Сима да се покаже као прави кавалир, а уједно, да му види „бити-имајућа", да он није баш џимрија, који сваку крајцару преврће по неколико пута, пре него што је изда. На послетку, нек се види и то, чија је кућа масна. Па тек привез! Госпа Рахила је обишла четир дућана, док је нашла тешку свилу најновије боје. Па онда — он није само стари сват, он је и стари пријатељ Стевин! Као такав треба ваљда невести да донесе још и леп дар. Купио је читаву гарнитуру за тоалету, и то од чистог сребра. Коштала га је та до душе неколико стотина; али нек виде девојке, нек јој завиде а можда ће која и помислити, кад је он као стари сват тако дарежљиве руке, да какав ће тек бити као муж! Сима је дакле радио с рачуном. Госпа Рахила је одобрила све; њојзи је било, да јој се брат већ једаред ожени, па ма то стало и коју мангуру. За њу ће остати увек још доста. Дошао је дан венчања. Сима дојури на фијакеру с два бељца. На глави је имао цилиндар а на рукама рукавице голубове боје; црн капут иружио му се до колена: изгледао је баш достојанствено. Но младе девојке опет за то нису се налазиле око њега. То га баш није ни иајмање дирало: он је већ давно прекужио мисао, да узме за жену девојку, која је много, много млађа од њега. Да му је само каква удовица! И биле су две у сватовима; једна плава и нежна, која је увек изгледала замишљена, и једна црномањаста, одрешита, која је очима умела баш да стреља. — Која ти се свиди, Симо ? шапне му домаћин у уво. — Хм, рече овај, да виш, једна је лепа а друга није ружна.

— Па хоћеш ли, да ти будем проводаџија? — Мани се тога, рече Сима нагло. Док још мало видим. Стева слегне раменима и оде опет међ госте, Сима је пак гледао час у плаву, час у црномањасту удовицу, и премишљао је непрестано, којој да се управо зближи. Познавао их је, да како; та из истог су места. И разговарао се већ с њима; али то је било више узгред, у дућану. Воље није био ни с једном познат. На послетку му се учини црномањасга прикладнија. Била је некако живља, занимљивија, и Сима се реши, да јој приступи. Али кад год је то наумио, свагда је било неког, који се већ око ње нашао. Тако се морао Сима да претрпи. Дубоко у ноћ испаде му једва за руком, да се нађе код ње сам. — Ви сте били баш галантни, господар-Влашићу, рече му црномањаста удовица, госпођа Гужа, та ваш поклон баш је сјајан! — Е, хм! ноче Сима, ја невесту сматрам као своје дете. Њен отац и ја смо од вајкада пријатељи. — То је лепо од вас, насмеши се госиођа Ружа и показа том приликом своје беле зубе. И ја имам за тоалету такву гарнитуру ; мој покојни ми је даде. — Ја ... овај. .. Шта сам хтео само да кажем ? Да! Како се проводите? — Иа лепо, знате, како се мож.е удовица да проводи; девојке су сад у моди. Напослетку тако и треба. — На сваки начин.... овај.... хм ... . али, и ви сте још млади. ■— Та нема ми сто година; но онет — Ја сам видио, да сте играли и да вам се млади људи удварају. — Е да, то сте видили! Па што ме онда нитате, како се проводим? рече госпођа Ружа и иогледи Симу чисто радознало. — Та, знате, тако се то пита, ушепртљио Сима. У тај мах дође девер и замоли госиођу Ружу, да игра с њиме. Ова устане, поклони се лако Сими и одлети с играчем. — Ако нисам никад казао какву будалаштину, сад сам за цело, гунђао је Сима и оде у другу собу међ старе господаре, да коју сркне и да коју иевне. Како ме је само погледала! Но, ваљда се неће срдити? Недељу дана после сватова Сима се дуго саветовао најпре са сестром својом па онда са Стевом. Успех тога разговора био је, да се Стева после неколико дана, свечано обучен, упутио госпођи Ружи. Он је управо неће просити у Симино име; него ће више да се распита, да носматра, да види, па ако је све повољно, онда ће доћи и сам Сима. Стева је до душе радо примио тај посао на себе; опет му је било чудно око срца, кад је ишао го-