Стражилово

138

СТРАЖИЛОВО

Б р . 9.

спођи Ружи. Како ће да почне, то га је мучило. У шали је већ чешће казао овој или оној, да је уда; али сад је баш цела целдата истина. Па онда, како се то ради: „да само види"? Госпођу Ружу нашао је саму код куће; то је већ добар знак, ма да би му канда већма годило, да је било још кога: могао би одложити за другу прилику. — 0, господар-Стево, рече лепа удовица, кад га спази, од куд вас? — Па дошао сам да видим, шта радите, одговори Стева. — То ми је мило. И тако вас нисам видила код себе већ не памтим. — Ми људи трговци немамо увек каде, а и данас, да немам . . . Стева се сети, да треба само „да види", те застаде на брзо. Но удовица, која је одмах у почетку слутила, да Стева није ли посете ради дошао, иоче га запиткивати, за што је престао у један мах. Стева је извијао, како је год могао, док му се на послетку није досадило, те бубне: — Казаћу вам искрено: довшо сам као нроводаџија. — Тако, насмеши се госпођа Ружа. — Да, ви знате мог пријатеља Симу Влашића? — А! — Дошао сам у његово име, да вас баш просим. — Жао ми је; али од сватова неће бити ништа. — А за што? Та он је ваљан човек! — Против тога немам ништа, рече госпођа Ружа озбиљно. — Ако и није баш врло млад — Нисам ни ја швигарица, драги пријатељу. — Он данас врло добро сгоји. — Ви знате и сами, да и ја имам свог иметка. — Онда не разумем .... — За што нећу, је л' те?

— Тако је. — Казаћу вам. Ја држим на себе, и то много. Не из сујете, али — добро је држати се на цени. Ја дакле нећу да испомогнем вашем пријатељу. Он је, тако, нре шест недеља просио Катицу Поповићеву и добио корпу .... — Ништа не знам о том, примети Стева зачуђено. — Доста што ја знам. Мене се дакле сетио, кад тамо није успео. Иначе •—■ — Али немојте .... — Па онда, прекиде Стеву госпођа Ружа, ја сам уверена, да је ваш пријатељ врло љубоморан. Већ сам нешто спазила у сватовима ваше Марије. То ме вређа. И да има права, да мотри на мој сваки корак, не бих му опростила ту увреду, а камо ли.... Ја врло озбиљно схваћам брак. — Али, госпођо Ружо, он је невежа, није још никад био у таквој ирилици, и он за цело не мисли тако, као што вама изгледа. — Све једно, рече госпођа Ружа озбиљно, што сам имала да вам кажем, казала сам. Како, збиља, млади нар? Не може га човек ни видити. — Та, здрави су, одговори Стева. Неколико минута после тих речи био је Стева у дућану Симином и савесно му је саопштио све. Симин је био једини одговор: Хм! Кад је пак био на само, почео је мало и да псује. — Још ћу изаћи на глас; то ми баш треба! Чини ми се, да од моје женидбе неће бити ништа. Гле ти н>е! Нисам љојзи прво отишао. Срди се, дакле; но ваљда ће ипак остати моја муштерија! Тако се тек не срди!? Госпа Рахила није се показала, да је нече тај нови кошар њеног брата; али кад је била сама, пребацивала је себи, што се није у Петровићке распитала, каква је та Ружа, та ионосита Ружа, та уображена Ружа, та надута Ружа, та .... (Свршиће се.)

0 КНЕЗУ ЛАЗАРУ. РАСНРАВЉА И. Р У В А Р А Ц. (Наставак.)

„ЈГазар, катунар витеонички и косорићки" вели на страни 58. Лукаревић. А шта су то били „катунари" ? Павао Витезовић (Р. 1Шег), познати нисац хрватски, у делу свом „8ог1ла Шш1ха1;а". протумачио је то место у Лукарићевим аналима овако : „Раиагш а(1о1евсеп1лат аиат т аи1а 81ерћаш 8угђ1огит ипрсга1;оп8 ехсо1ш1;; а орго е! каћтаг вгуе У1се-Сотс8 котмепта (тако стоји у препису, који сам ја негда у рукама имао место У11еотсеш18) с4 Ко8«опсЈеп818

ргоутстгит (ас(;ш ех«1,Ш1;" — дакле за вицишнана или иоджуиана витеоничке и косориИке области постављен је прво Лазар царем Степаном. Херцег Степан отвореним својим листом писаним дне 13. октоврија 1461. на Међуречју под Самобором заповеда „кобкод<Ш1>, кие?окомк, ншшшш., цврнинкомк, шоклромк, клтнндр >мк н ксдкогд стлмга шодемк сдкглмк нлншемк , да не чине никакве пакости и завртице трговцем Дубровачким. (МЈк1. Моп. 8сг1>. 485.), и с обзиром на