Стражилово

Б р . 13.

СТРАЖИЛОВО

195

,/Га зар још се није наужив'о? „Ваља, богме, одужити дуга „Задње ј' време, да потражи друга; „Мудра жена горки живот слади, „А и иресто да нам се подмлади." Сад и дворски песник прену, Стихова се својих лати: „Кад ли ћеш нам, господару, „Већ краљиду једном дати? „Ова страсна уживаља „Сваки дан се више коте „Немој с тобом, господару, „Да угине двет лепоте. „Узабери један цветак, „Који ти је срцу мио, „Пре него ти снага клоне, „Пре него си остарио! „Има доста царских кћери, „У мираз ће царство дати, „Коју оком ти погледиш, „За тобом ће уздисати. „Не дај срцу, моћни краљу, „Да те трза, да те зледи; „Није моћан, није јунак, „Који себе не победи. „Брак је ланац мек и злаћан, „Подај му се, краљу, вољно; „У том ропству благом, нежном, „ Поживећеш задовољно. „Па да видиш урнебеса „Од радости и од клика, „Кад благослов божи сиђе,

340

„Кад нам родиш наследника. „Па када се трошна староет „У гробницу буде свела, „У сину ћеш ускрснути „Као финикс из пепела. „Грехота је угасити „Владалачку кућу стару, „Цео ти се народ моли: „Ожени се, господару!"

380

350

360

390

370

И државни савет, не баш- тако силно, У потпуној форми, важно и озбиљно, Разложио краљу, шта од њега иште: И „државни разлог" и „више гледиште." Па и мати црква, која је од Бога. . . „Добро, да се женим; ал реците кога?"

На те краљске речи разне чујеш гласе, Сваки их озбиљно „узео преда се". Није, богме, лако ту савета дати, Ко би мог'о оно, што ј' најбоље, знати? У оне је блага и херцештво прида, Али све за наго, — та далеко зида! Ова ће у мираз краљевство донети, Ал се с њоме не да ништа започети. И још две принцесе лако би се нашле, Ал су, богме, давно у године зашле. Ал шта да се дуго око тога пеку Изабраше, најзад, богомољку неку. Далеко од света, у свечаиом миру Одрасла у неком женском манастиру, Па више о цркви и о небу сања Није јој до власти и до краљевања. (Наставиће се.)

400

МАГДАЛИНА.

СЛИКА И 3 ВЕЛИКОВАРОШКО Г Ж И В О Т А. ОД МИЛАНА САВИЋА.

дем на забавитнте код Шперла. Управо, одох онамо радозналом једном пријак тељу свом за љубав, који први пут беше у Бечу а хтеде да се упозна са сваковрсним бојама великоварогнког живота. Водио сам га горе доле но оним дворанама; гледао је, како оне девојке тамо раскалапшо играју и како се још раскалашније часте. Беше тамо разних нризора, са своје бујности и разузданости са свим нових и непознатих мом пријатељу. Искрено да кажем, мене те Забаве не занимају никако. Главно особље управо жалим. Та ко га и не би жалио! Оне бледе а набељене иојаве, изнурене од нотњег банчења и гла-

довања преко дана, оно усиљено радовање, они иромукли усклици, оно паметљиво кокетовање — све то утиче врло немило на мене. Изгледа ми, као што је и у ствари. да су то све само разни начини, да се дође до вечере, до шампањца и до нанлаћене љубави. Не норичем, да ме је често посматрање таквих призора већ отупило ; осећао сам се, као да ми је нокварен желудац, те му не годи више ама никакав зачин. Уз то је ваздух у тим дворанама врео, загушљив. Они разни вештачки мириси изгубе већ после поноћи своју снагу по дворанама се осећа немио задај, који нрилеже на живце као нека мемла а плућа нај-