Стражилово

196

СТРАЖИЛОВО

Б р . 13.

несносније дави. Па онда, свет је тамо врло мешовит, нестан1ан, пуст, разуздан и на послетку и пијан; мора се човек за иста пићем забунити, ако баш хоће да се иоле добро осећа. Да се мало освежим, одем у горњу дворану. Ту нађох мало света; већина је доле играла. Седнем за сто, запалим цигарету и наручим цриа вина. Свог сам. друга оставио доле; играо је таман. До мог стола седи девојка, иред њом чаша пива, у иола празна ; видило се, да јој не прија. Обучена је доста лепо, управо смишљено, да дражи: руке до пазуха голе, груди незастрте; око врата низ лажна бисера. Очешљана је кокетно, као дечко. Упаде ми у очи израз њеног лица: плаве, велике очи са дугим трепавицама, црно бојадисане обрве, писко чело са узаном бором од горе до доле. Пос нравилан, али му се ноздрве једнако нишу, као да не могу да се доста нагутају ваздуха. Уста омања са парумењеним уснама. Образи набељени а белило се, које од запаре које можда од играња, почело љуштити с њих. Да сам дошао угрејан са теревенке, за цело бих нашао, да је прекрасна; алиовако... По кад кад се озбиљпо, врло озбиљно загледи преда се; чинило ми се тада, као да јој мисли нису ту. Но одмах за тим подигне нагло главу и с усиљеним осмехом погледи овамо онамо, па наравно, и на мене. Не беше никако ванреднијег израза на том лицу, никако, па ни обичне наметљивости. Премишљао сам неко време, да ли да се упустим с њом у разговор, но знајући, куд воде обично такви, предомислио сам се свагда. Ипак ми се натури прилика, да је ословим. Неки пијан гост, са рукама у џеповима од чакшира и са заваљеним цилиндром, добатрга до њеног стола и превали јој чашу. Пиво се ироспе и поцури јој на хаљину. У свом веку нећу заборавити очајни израз на њеном лицу: све па њему одаде, да јој је то најбоља а можда и једина хаљина. Гледах је, како с тешком муком задржава сузе, сузе једне изгубљене. Пијани гост одбатрга дал>е и остави бедну, да с невољом својом изађе сама па крај. Мепе чудновато текну тај призор; ословим је. У први мах ме није чула: брисала је хаљину, но кад по ново подигох свој глас, погледи ме зачуђено и одмах нристуии мом столу. Не бејах баш усхићен, што ми се придружила; но да прикријем своје незадовољство, понудим је чашом тшна. Не пије. Понудим је вечером.

Вечерала је већ код куће. Играти не хтедох опет ја. Тако остадосмо за столом и почесмо разговор. Глас јој је мек, управо малаксао; док је говорила, прелазила је често марамом преко усана, али само овлаш; остали гости као да не беху више у дворани — мене је само гледала и мени је говорила. Не чух од ње обичну приповест таквих девојака; у опште она о себи и не говораше; мени изгледаше пре, као да ме посматра и мери: ко сам, шта сам и како ће се свршити разговор наш. У неко доба ноћи прохте ми се, да идем кући. Свога нријатеља спазим у друштву са још неколико њих; решен сам дужности. помислим, устанем, платим и опросгим се с комшиницом, с Магдалином. Али не одох. Привеза ме ноглед њен, у ком беше читава ириповетка, тужан уздах нануштештеног и изгубљеног чељадета. У мени овлада чудан расположај — ја се на кратко решим и понудим јој пратњу своју. На. улици утицаше добротворно свеж ваздух на моја плућа; снажно сам га удихао и чисто расположен запитам девојку, да ли станује далеко. Не баш тако близу, али ће опет бол-.е бити, да идемо пешке, одговори ми и умота се јаче у свој огртач. Мени већ горе у дворани упаде у очи, што не хтеде примити никакве понуде, ни јела ни пића, а овој штедњи баш се изненадих. Чудпо створење, помислим у себи но оћутах. Станемо код неке велике куће. Дворник нас пусти и ми се попнемо на четврти спрат. Лагано отвори врата и замоли ме, да идем на прстима, да се газдарица не пробуди. Кад уђосмо у собу, запали свећу и ионуди ме да седнем на миндерлук. Погледам око себе: намештај не беше лош — не бетне ни њен. До прозора са густом завесом миндерлук, над њим велико огледало, пред њим лепо застрт сто са албумом. До миндерлука иовелик, леп орман, на њему разне ствари, као машина, у којој се греје вода, па, кутијица и два филџана ; преко пута од ормана чист кревет. Што беше даље, не могох видити, јер велика завеса скриваше остали део собе. Запалим цигарету и почнем превртати по албуму : слике обичне, само што видех једно те једно лице скоро иа свакој страни а у разним положајима. Баљда прва љубав њена, помислим. У то спазим, како Магдалина немирпо хода