Стражилово

Б р . 24.

овог кишбирова што нико ни не зарезује. Е, ал тако је то." „Ја ћу вам рећи: јест, истина је, Рус је стао Пољаку ногом за врат. Ал то није хтео народ, већ дар. Тамо нема да ко иита народ..." „А зар нас ко пита?" упаде му у реч Мидић. „Него да шта ти мислиж. А да што бирамо депутирце?" „Здраво нас пита депутирац, шта хоћемо. Па еио онај, што смо га бирали пре две године, пита нас, шта хоћемо, да ради за нас. А ми сви у глас: да се смањи порција. „Смааиће се, смањиће," вели он. Порција сад, хвала Богу, још већа. Боље да је казао, да ће се дићи, иа да се у место тога смањила, Јнего ту лагати. Ето ти депутирац!" „Хајд ћути ти, Милићу, кад не знаш ништа. Да ко ради све него депутирци! А ваљда не може један депутирац против свију. Кад они други сви хоће, да се подигне, па шта ћеш онда, — кажи?" „А што они други не слушају своје бираче, па је зацело не би дизали." „Знаш ти! Можда они други не ће, да се порција смањи. Има богатих људи тамо по Маџарској, па им ова порција није ништа" ... извлачио се баба, шмркајући. „Доста то, у Русији нема, да народ бира депутирце, к'о што је код нас; већ што хоће цар, то тако мора да буде, а цареви су у старо време били Швабе. Ех, та свему је Шваба крив. Народ не ће, ал сила Бога не моли, па шта ћеш онда? Ето, на прилику, шта би ти, Милићу, радио, да те позове цар у рат? Морао би ићи ма на свог рођеног брата. А Руси, ех Руси! То су вам тако поштени људи, да им пара нема. Па јаки људи. Што сам видио једног Козака у календару, сграшан је, Бого моја, мислиш: Краљевић је Марко ..." „Знам, знам, имам баш тај календар", рече домаћин и скиде са слемена некакав календар. Сви се дивили. „Гледај га, Карл. Јесу л' таки Пољаци? Свих седам краљевина да ударе на Руса, па још му не би досадили. Па шта ћете ви Пољаци? Ви сте били још највише криви. Право је имао руски цар, што вам је стао ногом за врат. Тако бих био и ја урадио, да сам био на његовом месту ..." И бабајаче стиште зубима камиш. „Што смо били криви?" запита Карло. „Били сте криви." „За што?" „За што? За то. Криви, иа ето!" Сви се сложили, да су и Пољаци нешто били криви, ал Шваба највише. „Бадава, Шваба је онај сејач, што иде по свету, па сеје мржњу," рече неко. „Ал кад из тога семена никпу батине, па ссјача

по глави, шта велиш, Милићу?" одговори баба, а хоће да пукне од смеха „Ако ћемо на што", повукао се Карло, „истина је, да је Шваба крив. Шваба је свуда крив. И у нашој царевини он влада. Од Швабе и од Чивутина је све зло." Тако се некако сложише, да је у сваком злу Швабин квасац, па онда поче опет Карло даље приповедати. „И јесу Руси јунаци, страшни јунаци! Онда (у револуцији) био сам ја млад, здрав, крупан момак. („Можда је и био", помисли Милић ; а баба се насмеши у страну). Био сам официр и летио сам на коњу по бојишту. Звижде танад око главе, да ти срце задрхће. Ал за час ти утрне сграх, огуглаш, на гледиш, како се час овде час онде изврне човек, а свега га крв облије, ил му се расцепи глава. Јурим тако по бојишту, танад пада око мене као киша, док ми једно не скиде солдачку капу с главе. Друго ми већ уби коња ..." „Гађа Рус, није шала", примећује Милић. „Понда сам се намерио на једног Руса. (Дошло било до сабље и до ножа.) Лева му рука одсечена, па виси и климата о једној жилици. Крв му лопи из ране, ал он ништа не мари, већ узео сабљу, па управо на мене. Узео и ја сабљу, па на њега. Зазвечаше сабље, све варнице севају, ал се не да Гус, макар да је рањен." „Не да се богме," понови Милић. „Тако смо се тукли и тукли. Не може он мене, а не могу ја њега. Ја све мислим, малаксаће. Ал нема ту ништа. Истекла из ране силна крв, он сав побледио, ал се држи. Био је грдосија од човека!" Ту стане Карло палити лулу, да би љубопитство још подигао. „Па шта је даље било ?" запита Милић, а не дише. „И ја се уморио, ал он тек што није клонуо. У том долети од некуд тане и погоди Руса баш у чело, а он паде мртав." „0, о!" уздахнуше људи, па се замислише, и сетише се оних сретних времена, кад није било барута, те је јунаштво вредило. А сад да дође сам Краљевић Марко, не би могао ништа. Кврц, и убије га ма каква шуша. „А какве је аљине им'о?" запита комшија Пера. „Богато је био одевен. Све бљешти злато на њему. На грудима пуно ордена, а испод њих дебео златан ланац. На прстима ваздан прстења са драгим камењем. „Ал су богати ти Руси!" дивио се Пера. „IГа јесу ли вас побили?" запита домаћин. „Јесу. Добро смо се држали, ал сили нисмо могли одолети."