Стражилово

Б р . 24.

СТРАЖИЛОВО

377

било онда, кад сам помишљала на наш нрви састанак иза свега тога. Бојала сам се само, да онда не буде присутан још ко, осим нас. Али бог је ваљда и сам хтео да буде онако, како сам ја хтела. На неколико дана пре сватова, дошао је он, да се са Ружићем разравна, јер је наумио да отвори адвокатску

писарницу у оном месту, откуда му је била заручнида. Тог истог дана одем у библиотеку, да се мало читањем разонодим. Таман сам отворила орман и почела по њему превртати књиге, када се врата отворшпе. Најпре уђе Ружић а за ЊИМ ОН. (Свргаиће се.)

РАЗЛИЧНИ ЈАДИ. (АНАКРЕОН.)

ек други пева рат на Троју Ил како Тива паде; А друго буди лиру моју: Ја знам за своје јаде. И ја сам страд'о... Не у војни Од војске или флоте;

-г-охго

Нити ме рани нож убојни, Нити ми ко што оте. Два дивна плава ока мене К'о стреле обранише: Од тог ми срце тешко вене И немам мира више. В. Браичић.

ЈАМАЦ или ЈЕМАЦ, ОД ЈОВАНА ЖИВАНОВИЋА.

Ја сам у II. бр. „Стражилова" приказао прву свеску Јована Бошковића „0 српском језику". На стр. 161. ове Бошковићеве књиге стоји: „Према староме ћмБЦБ ми данас кажемо: јемац, јемчење, јемчити, јемчити се, јемство, јемственик; — а према ј-ћмБЦБ==км1|1||1 имамо само: јамачно, ујамчити, ујамчити се, ујамак." На ово сам ја у 11. бр. „Стражилова" казао: „Кад се каже имамо само: јамачно, ујамчити, ујамак, онда из тога излази, да се не може казати ни јамац, јамчење, јамство и т. д. Ја мислим по старим словенским облицима, да је све једно јемац или јамац, јемство или јамство, јемчити или јамчити. И једни и други су облици правилни. А да су добри, то нам показују стари словенски облици. Од свију ових речи корен је јем или јш, па по томе имамо иригемв и ириимв—ирцјћмб. Кад .је корен јем или јш, онда је јасно, да у српском може бити јемац и јамац, јемчити и јамчити, јемање и јамање, јематва И јаматва, јемати и јамати и т. д." Међу тим изашла је и критика од В. Јагића на исто дело Јована Бошковића у АгсМу-у Шг вктвсће Рћ11о1о§че. 2ећп1;ег Вапсћ Еге1;е8 тт<1 итуећез НеД. У тој критици вели г. В. Јагић на стр. 322.: „ШсМ соше^иелЛ §ећ1; тап уог , т<1ет тап 1П с!ег бргасће јемац, јемчити ипс! с1осћ јамачно, ујамчити ћПБ^. ЛУа8 РгоГ. ВовкоУ1с уоп ћмБЦБ врпсћЈ, ћегић!; аи!' беЊвМашсћип^; лтспп ев је ет ћ м б ц б ^е^ећеп ћји<;о, »о тшв^еп ћеи!;е <1а1иг ет ијемац (1кауЈ8сћ имац) ћезћиеп. Саа аћвеНтсће (111 1ех Ви8ап1 ипс! вопз!;) "УУог!; №М1>1|1. ћегић1; аи! јбмбцб (уегу'1. аћ«1оу. прммш. ипс! пршемх вШ! прн-

ј|,г.п,) Левзеп па1шпа1е Рогт гамкЦћ 111 с1еп га^ивћпвсћеп .Г)епкта1ета в1сћ егћаћеп ћа! 1ће Еогт јемац 181; а!во пиг ииг НаШе 8егћ18сћ, гиг ап<1егп НаШе аћег кћсћепвћтвсћ." Шта видимо из овога ? Видимо да је Јовану Бошковићу добро јемац, а В. Јагићу опет јамац, по што му је јемац гиг апс1ега НаШе кћсћепв1аУ18сћ. Као игго сам у свом приказу „0 српском језику" казао, тако и сад исто мислим, да је јемац тако исто чист, срнски облик, као и јамац, и да јемац није ииг апс!егп НаШе кћсћепбку^зсћ, гледаћу овде да докажем. У иајчистијим старим словенским споменицима, као што су Глаголита Клочев, супрасалски кодекс, Асеманово јеванђелије, Марино јеванђелије долази од глагола итн корен Ј1м и јем. Тако у Риаголити Клочеву на стр. 2.: н р н е м д « нрпжде еднко отг. Когд клдстћ н р н е м ћ ш е. Супрас. код: н-1.111 г. к'Цбмн 223; н скдтлдго ннсдшл кк^емн 263; н енлтллго комкашш к ц с м и ; шгг, же кч. ирмине К1.?емт, 1П,!Г.1,;|;снљ екг.штл,. 18. Асеманово јеванђ.: п е м г, Н1 е дмлтеле рдки 1его окого кншд стр. 62., н емт. П16 н н^кксл конт. н<$ кнногрлдл стр. 63., онт. же п (> н е м т. ш е е(<ег>!>о 142. Мариио јеванђелије (Сос1ех. Мапапив): е и т, ш е же дмдтеде рлктл его ок го г.ншл; н емт>шс н шгкт.са конт, м/;1, кнпоградл; опн жс прнс м т> 1и с екоевро сЋткоршнд. У овим примерима, што сам их навео, долазе у истим споменицима и облици н мт> 1н е, нонмт., нт,71,мт> и т. д. У српско-словенским споменицима такође долазе ови облици са е. Никољско јеванђелије: н е м I, ш е дтддтедмо рдкн его, око кнше; н емкшс н^кедоше н К1.ш> н^> кнногрддд; онн же нрнемше срекро, ткорнше тдно. Осим овога од ис-