Стражилово

Бр. 41.

СТРАЖИЛОВО

643

Обрашчићи незкни тако бело-бледи, На деда се плаши да их не позледи; Слабачке му уди, још нежније груди, Вог зна шта ће бити, кад јесен застуди. А што ли га старац тако брижно чув'о? На сам' дан рођења оштар ветар дув'о, Уморио мајку; те морије клете Сад се прибојава и за само дете. Још не једе мали ни меса ни биља, За њега је млеко, треба му дадиља. Да нахрани своје попашно детенде, Купио је деда козу и јаренце. Ето Павлу друга, ето мила брата! Јаре поиграва, он би да га хвата, Свуда милим оком За његовим скоком. Нека козинића, за скок се и роди, Ал детенце треба усправо да ходи! Дуји мали Иавле, голица га стопа; Хајде седни малко, па опета: хопа! Де поступај, лази! Ни бриге те није! И грана се љуља, али у вис бије. Годиница прошла, оклевати што ће? Један пут коракн'о, па опета хоће. Само тако, тако, држи се, потеци! Та ко није глед'о то на својој деци ? Гледајте га само, како, куцов, лази, А деда на сваки корачић му пази! Дуби, дуби, пође, па се опет плаши, Ручицама тражи да се чега маши, Онет зашевељи, опет страх га тресе, Па најзад јуначки даље отисне се. Брже, моје дете, док се страх не врати! А за њим се деда повија и клати, Посрне ли мали, Нема краја шали Малене их страва Оба зачикава. Ту невиност чисту, што међ њима дише, Камо живописца да нам је опише ? Дечија је радост божанскога лива, Небеско блаженство што се предужива. Наш праотац, који у библији живи, Ком се Мосиј диви на брду Хориви, Беше патријарах, деда срца слаба, Иа сву нежност изли на новога „раба"; Сав је блажен био, кад је у рај уш'о, На сакривен тако из прикрајка слуш'о: Како се Адаму прва мис'о буди, Како ће да мисли, како ће да суди; Да ли ће му душа с мудра пута заћи,

Ил ће новој мисли јасан говор наћи; Раздраганој души да л' ће израз дати, Усхићен и пленут, да л' ће запевати? Гле, у нашег деде иста така збића! Ређао је Павле гласић до гласића, Чини ти се нешто тајанствено пева, Најзад од кликота урнебес и врева! Деда за њим следи, Да га се нагледи; К'о да унук мали друго биће посга Не може се збора да наслуша доста. Ка' оно у дане свечане и веље, У целоме дому радост и весеље ; И листак у гори 0 њему жубори.

' Н.

У кући је госа наш говорник млади, Деда јагње божје, па све му повлади, Каже л': „хајде, деда!", старина не пре се, А викне ли: „стани!", стоји, не миче се. А зашто и не би слушати га мог'о, К'о свладана зима то пролеће строго? Међ њима је слога да не може боља, Старац је поданик, унук самовоља! А зађу л' у шетњу, кроз џбуње и грање, Разлеже се вртом смех и шалакање, Тице да повиле, ветрић благо пуше Боји се да дирне две невине душе. Једном богме две су, како гледа света, А другом је само осамдесет лета! Старац слабо памти, почешће се мете, Ко ли га испраља? — ово мало дете. Старац учи малог, како мислит' треба, А он пење старца створитељу неба: Ком је вера тамна, па се њоме мучи, Нек је тамо доле у дечице учи! Никад време дуго, Све једно уз друго; Клоне л' малом глава И деди се спава; А када се игра — и дед поиграва. Заједно су у сну, заједно и будни; Свакога тренутка једно друго жудпи . . . А ту чисту љубав зачео је, снов'о, Онај први корак, оно прво слово. Часмутепа: „тицо!", час: „несташни враже." Често, сретан, не зна ни како да каже! Та оно блажено, што у деди диса, Лепше је од цвећа, слађе од мириса ! Пуна су му уста: „ Срце моје драго!" Иа онда га учи и светује благо: „То не дирај, боц, боц! хоће „кив" да тече; „Ваци, то је ружно; узми, то је „чече" ;