Стражилово

644

>

СТРАЖИЛОВО

Б р . 41.

„Не ид' тако брзо, ни тако далеко „Зар ти нисам, Иавле, већ један пут рек'о? „К'о да си се с гицом у барици ваљ'о, „Хаљине упрск'о, „ципице" укаљ'о. „Не на шљунак тамо, мој несташни бане!" .. . Детенце послушно, па се свега махне. 0 да збора слатка! узвишена чина! Свечано их сунце гледа са висина. Низ плаветно небо дивне сјаје слива, Багреним пурпуром обоје целива. Док је овде живот блажени и зрачни, Павлов отац тегли живот второбрачни. Та кућа му није сад онако стројна Узалуд га виче из гроба покојна. Једнога синчића небо му подари, Ал наш мали Павле мало за то мари; Он и не зна ништа за тог новог госта; Бог му дао дејку, па то му је доста. Лл пролази време, макар да и мили. Бог је рек'о Рути, па и Сем Рахили: Плачи, драга жено, Бог ми живот узе И кукаху много, и пролише сузе: Тако црн дан свану И деда изда'ну. Ал Павлове очи сузица не роси, Не зна још за Богу, који људе носи, Гледа га, и гледа, па се сећа живо, Како му је често дедица казив'о: „Скоро ћу умрети, и у гроб сићи, „Далеко од тебе за навек отићи; „Остаћеш сироче самохрано, голо", Ал' не знаде Павле шта ће то да значи, Па наново вртом и трчи и скачи. По среди улица малена црквица, У њој попа стари молитву је чит'о, Пријатељ је многи самртнику хит'о; Дођоше и коне, гологлаве стоје, Да одаду старцу поштовање своје; Хришћанско их срце на скуп тужан зове: Да преселе кону у дворове нове. Све готово, спремно; носила донеше, ј Заплакаше чељад; путника понеше. , Пође пратња путем, што на гробље води, За сандуком црним мали Павле ходи. Гробљански је простор зидином ограђен, Ал ни један цветак не видиш засађен, Нигде споменика, ни старих ни нових, С позлаћени крсти, са ласкави слови; Ту бораве мртви њихов санак дуги, А крстови горе сви један к'о други. На огради трошној капија је стара,

Кад залази сунце, гробар је затвара. Устави се Павле, када до ње дође, Гледа је и гледа, п' онда даље пође. Неком живот лак је, некоме је стење, А деци је санак, лажно привиђење. Наша мала звезда истом што се роди, Заклони је облак, зла је судба згоди. „Иди ми с очију! вуц' се испред мене! „Гледај ти, молим те, неваљало пггене! „Покусао млеко, кућу испрерив'о! „Док је сео за сто, сву ме исполив'о! „У хапс, гадни роде ! „Па хлеба и воде!" Од куд ли се, Боже, рулша псовка чује? То маћа опака нашег Павла псује. Кад с дединим, јаој! растаде се гробом, Стран га неки човек одвезао собом, Дочека их жена с дететом на руци, И на брзо поче потегни, повуци! Маћија га мрзи, не ће ни да гле'не •Та тако је срце у матере — жене! Половина грубо, половина драго, И восак и челик, и строго и благо, Свето је, кад љуби и кад сузу рони, Кад је љубоморно, онда га се клони; За своје би дала испод грла крви, А туђе би дете ногама да смрви! Пророк је упоран, мучит' га и смете, Нашто мучеништво за нејако дете? Та причекни Павла док мало порасти, П' онда удри силом материнске власти! Још дедина љубав утриула није, А већ гневног једа олујина бије. 0, дедина света где си сада слико? Дете плаче, плаче, ал не чује нико! Отац је оглухнб, а маћија змија ;, . У соби је само, помрчина зија, Зашуште хавети, једна другу вија, К'о поноћни ветар кад трску занија; Чини му се јутром прозори не сјаје, И сама, га зора више не познаје. Чим помоли главу, већ маћија виче: С очију ми с' вуци, рђо, несретниче! Куд год се окрене, свакоме натруња, Најзад се повуче, па у углу куња, Сваки дан све више лице му се мути, Не смеје се више, замисли се, ћути. И роснато цвеће и тичице лаке Оплакују Павла, што је судбе таке.ј Заљубљени отац слаботиња божа. Животињска душа, а човечја кожа;