Стражилово

Бр. 41.

СТРАЖИЛОВО

645

Он се, ћоро, вара, А она зипара; Око њега каска, Па му, луди, ласка. „Моје срце драго, мој убави двете, „Да ли има ико 'вако мило дете? „Како дивно Господ све на њему сложи „Та гледни га само, сушти анђ'о божи! „Гле мед'на усташда, погле чела ведра, „Рај небески сига'о у мајчина недра! „Па како је само степенит и збивен, „Пуначак и обал, к'о млеком наливен! „Па како ми миран, слатка моја рано! „Ноницу ти љубим, сунце огрејано!" И Павле се сети на те речи благе (Онако к'о руже, к'о малене јаге) Да ј' и вему тако слатко тен'о неко, Ал' тај мили неко Тамо је далеко. По цео дан гдегод у прикрајку чуча. Ту на земљи Павле мало и поруча, П' онда опет, ћутећ', и чезне и уди, | А ггоглед му некуд у даљину блуди. Мисли и размишља, нечему се спрема . . А кад једног дана, нашег Павла нема. Узалуд га вичу, узалуд га траже, Позна им је журба, више не иомаже.

Вејавица веје, кијамет се ствара (Беше у сред зиме, у сред јануара) На пољу је густа помрчина била, А у њој хавети, хиљаду страшила. Снег завеј'о ггута, што у ггоље води По беспјЈтном снегу мало дете ходи. Кад сутра сељани у поље изашли, 0, да чудна чуда! једно дете нашли; Многи су и чули, да је чедо драго Дозивало деду . . . да је запомаг'о. А бурна је била ова ноћца сиња Па многи мишљаше, то му се причиња. Укочено дете на портанских врати' Хтело је унутра, ал решетка крати. А како л' по снегу само тамо дође? Има л' кога свога? Има л' своје рође? . Једном о вечери силно с' Павлу стужи, Па похита деди, да му се потужи, Викао је старца, да се натраг врати, Па уморан паде на гробљанских врати'. Бадава је вук'о рукама обема, Ограда железна милосрђа нема! Плак'о, вик'о, звао, Па уморан пао; Мраз је оштар био Па га оборио. Гроб се дедин види, ал се не одзива Леже ту до дејке, да и он ггочива. Милорад П. Ш.

ЈЕДНА ГЛАВА ИЗ ДОСТОЈЕВСКОГ. НОВА ПОЗНАНОТБА. — ПЕТРОБ.

Ј е знам како, али се мени све чинило, као да ^рЈ^он и не живи са мном у једном затвору, него као да је негде у другом дому, у граду, а заточење као да је посећивао тек онако уз пут,- тек да чује, има л што ново, или и сам да што приповеди и да нас види, како живимо. А увек се некамо журио. баш као да је оставио негде некога, па се сад чека за њим; или као да је прекинуо неки посао, па се жури, да га настави. Но он баш као да се није толико хамао за послом. И поглед му је био некако чудноват: нажљив, с неким трагом смслости и, рекао бих, исмевања; а гледао је у неку далеку даљину преко свега и иза свега, што је било пред њим. Нека му је неки предмет макар сасвим под носом, он нигда неће гледати њега, него ће одмах тражити какав други, иза њега. И од тога је изгледао расејан. Више пути хтео сам баш да видим: куд ли то

(Свршетак.) хита Петров од мене? где ли то њега тако чекају? Но он оде од мене управо у коју касарну, или у кухину, седне тамо до кога било између оних, што се разговарају; слуша, слуша, што се говори, па ће се тек и он кадгод утаћи у разговор, и то више пута баш жестоко, док наједаред не прекине и не ућути. Но или говорио он или седео мучећи, увек је изгледало, као да је то све само онако, мимогредно, али он има још негде посла и тамо се чека за њим. А тек је најчудноватије, што он посла није имао нигда и никаквог; живео је у савршеној доколици, осим, разуме се, робије. Заната није знао никаквога, а ни новаца у њега нигда није било. Но он баш није толико ни марио за новац. И о чему је он говорио са мном? Разговор му је био исто тако чудноват, као и сам гпто је. Види ме, на прилику, где идем сам иза затвора, и наједаред ево га, као из земље, преда мном. Ходио је