Стражилово

Б р . 41.

СТРАЖИЛОВО

649

лаже, диже се бранилац те наглашава, да је Михал за част своје жене, дакле за своју сонствену част дигао руку а ту му је рука слободна! Признао је додуше убиство, али га невидљива рука доводи на други пут — два мала дерана из Осаде — али још није ни извео своју беседу, а Ханка у одрпаном оделу прокрчи себи пута кроз гомилу, те, дошавши до Михала, њему се о врат обеси. „Немојте Мишку ни криву ни дужну судити! Ја сам пробола господара —!" повиче а у несмисленим песмама засведочи, да јој је душу обавила црна тама. Михала пусте; он оде и узме са собом своју поманиталу жену. Страшна мора да је та тама на души, али је куд и камо страшније стање, које је одређено на то, гледати а не моћи помоћи. Шта је знао Михал ту радити? Огорчен оде од куће једне ноћи. Мрак је као тесто ; тек што је бура прешла преко долине; Михалови кораци западају у омекшану земљу; шешир свој са широким ободом навлачи на лице као зликовац а примећује, да је близу реке. Шуштање вала весели га. Муња севне —■ те он види, да је струјање ту однело ћуприју. Душа се његова окорно бори са примамљивим валима, а у то чује, где амо зврје кочије, на којима су фењери погашени. Зар може скрштених руку гледати несрећу? Стој! викне кочијашу и намах разјасни ситуацију. Али да страшне изненаде за Михала! При светлости запаљене буктиње позна старога Виланија и његову ћерку јединицу. Овај сад хоће да га награди, што их је спасао, но Михал, дрхћући по целом телу, каже, ко је, и стане старца преклињати, да се смилује и да опрости и њему и његовој жени. Старац је у неком стању уиутрашње узбуђености најпре оклевао за неко време, но најпосле изрекне: праштам. Опет смо на Подвршју. Ханка се моли пред иконом мајке божје, а после је видимо, како излази на врата; носи на крилу детенце, што се баш пробудило, седне на бели праг па стане дете утишавати. У то дође и Михал те обоје уживају у изданку, из којег се сад буди нов живот. Рогс1гауијет уаз, 1еву, ћогу, рг! о<1о1Мегке павкокга!;! — Неј таСе ј уу ћгтаујсе, о1>1оћои сјегпу иаГоу раз: по оМак уур1абе, ва угаг, 2ауг1уМ, угће^пе — Ме сТа1еј; а ро рге8(:ауке кгаЛкеј, та1еј пас! уагш УсћаЉајисеј гогу Ђут кгајие гаћгопеје Нсе. АПег рг1уапе газ 2 ћога 2 <1о1а, ЊНбкои каГдои рег1а кгаз ос1у18пе, јакћу ћујег^ои ћо1а; у кот ћг(Ц|;1 гаугше па (181се

ко1, узеЉо у зреуе, ^гиб Г 1аг, ћа1ивку јакћу ћо1у 8ту1;се . . . Кат кгос!§, ту.че1' ргдте јаз а (Зиба кгу(11а ос1 зоко1а — 2 1еј Дибе рогДгауијет уав! Ту имамо посла са песничким ремек-делом, у којем Хвјездослав достиже врхунац свога развитка као песник. Не опева додуше у том спеву светекоисторијске догађаје, којих у словачког народа отњуд нема, радња се креће само у ужим границама нородичног живота, .али том животу даје песник иотребну живахност тиме, што додаје други сталеж и изазива конфликте и страсти, који излазе из карактера двају различних сталежа, те кидају оквир једноставне жанр-слике. Уз ту околност долази још и широка перспектива, са које на рад и живот народа можемо погледати у слици испреплетене радње, а то нам даје права, да тај спев назовемо идилским народним епосом. Па како се за радњу, коју смо само у кратким потезима изнели, може рећи, да је дивна, тако и карактеризација лица заслужује сваку хвалу. Простота и природност њихова управо годи човеку. Не можемо се у појединости упуштати, те спомињемо само Ханку и Михала, као дивље руже, отворене до дна душе, како ватрено иду за дивљом и племенитом цртом своје нрироде. При цртању њихових карактера надокнађава нам песник са савршеном уметношћу утисак, који по искуству обично налазимо у народа: непосредност његовог осећања, срчани и искрени живот душевни и апсолутну страст, у којој му се троши сво биће. Као што су карактери прости и истинити, тако и сценерија. Пред нашим се очима са развитком радње створи тако слободно, као какав природни процес. Ретка вештина у приказивању, које је пуно живих боја; величанствено схватање; уметничка композиција, која даје маха епској запетости; пластика карактера, која је при свем богатству у цртама ипак хармонична, при свој снази ипак човечанска; чили ритам, у којем приповетка има достатна наслона све те лепе стране не само да показују знаменит напредак према сличним песничким врстама словачким, него чине, да је тај спек ремек вештине, из којега хармонично продирање облика и садржаја јасно излази на видик. Словачки природни живот излази ту пред нас као с неким мијомиром а умиљатост идиле подсећа на најлепше узоре те врсте. Да ли је лирском елементу сувише маха дано, нећемо овде да пресуђујемо; свакако је тај елеменат ограничен на она места, где сама радња додирује материју осећања или се може оправдати ради песничке интујиције. (Свршиће се.)