Стражилово

Б р . 49.

СТРАЖИЛОВО

779

међу тим и док мени не сгигну из Новога Сада ти обилати турски повеснички извори —• читати и прочитавати из књиге „Слике из српске историје од Стојана Бошковића, ново прегледано издање, у Веограду 1882.", IV. и "V. слику, или још боље ирву иутничку сликх /, коју је наш г. Панта 1. Августа г. 1873. са Звечана нацртао а г. 1875. у Х1Л1.

књизи Гласника издао. Те слике писане су и намењене су теби — то је „чтиво" таман за тебе, српски сине! Читај и уживај, крепи се и јачај и знајући, да „Косово још освећено није", понављај завет старијих осветника а садашњих филистара, и горе од филистара, —■ и спремај се, да будеш ти тај осветник твојом мишицом и твојом снагом! ^ (Иасгавиће се.)

КАМЕН МУДРОСТИ. ИЗВЕО СТЕВАН МИЛОВАНОВ (Наставак.)

4. Валентин се може узети као последњи алкемичар од науке, јер већ Парацелзус после њега није чист алкемичар, већ више нагиње јатрокемичарима или кемијатрицима, који веле и доказују, да кемији није главни задатак, како ће се злато правити, већ како ће се зготовљати што бољи лекови и лекарије. Шта више, Иарацелзуса смемо узети као оснивача оваке школе јатрокемичарске. Сви други алкемичари, и старији и млађи, нису ништа друго, него прости пробисвети и варалице, који се алкемијом бавили баш као каквим занатом; ишли су од вароши до вароши, од села до села, те варањем хлебац заслуживали. Особито су страдали од таквих надри-алкемичара великаши и кнезови, јер се такви алкемичари знали додворити час овоме час ономе кнезу и влаДару. Оваки алкемичари од заната и варања правили су, по Шмидлеру, понајвише злато овако: у суду су топили олово, па га мешали штанићем, који је шунаљ био, а у њему ситно злато; доле је задњивен штапић воском, да злато не испадне; кад се меша, восак се отопи и злато изађе из штапа. Олово се дуго меша и јако грије, па тако испари, а доле остане мало злата. Други су носили са собом разне спојеве са златом, па су их кришом мећали у отопљен метал, који је тако често мењао боју. Међу алкемичарима сиомиње се много неки Бутлер, који је био ирски племић, лечник и алкемиста. Исти Вутлер, приповеда негда славни лекар ван-Хелмонт, био је једаред затворен са неким калуђером, који је добио црвени оток.*) Вутлер му даде да лиже неки жут а шупљикаст камен, који је мирисао као упржена со. Калуђер се за један сат излечио, ма да је опасно било. Хелмонту је у то доба неки непријатељ му дао отрова, који споро ради а слаби, зато он ношље до Вутлера и замоли иомоћи. Бутлер умочи камен у зејтин и пошље зеј-

*) Сгаеа 1887. 205.

тин болеснику, да се маже њиме. Хелмонту није ово истина помогло ал јс мазање зејтином излечило његову жену од отока на обе ноге исто тако и послужитељку им од црвеног отока; некој удовици, којој су обе руке узете биле, помогло је такође. Хелмонт је пак морао зејтин пити, па се опростио болести. Кад је ван Хелмонт Бутлеру захвалио и молио тога камена, добио је врло мало од њега и с њиме је живу претворио у злато. Хелмонт наводи ово на три места и отприлике овим речма: Да има камена, који злато прави а о чему је велика препирка, морам и сам рећи и тврдити, јер сам добио од њега и пробао правити. Камен тај опипао сам својим рукама неколико пута а својим очима видео, како је од обичне живе, која је иљадама тежа била од камена, доиста постало злато. Прашак је био боје као шафран, врло тежак а сијао се као стакло, кад се крупно утуца. Од прашка сам добио тек V* грана или х /24оо дела унције, завио сам га у восак, да га не би расула угљена пара, те бацио у тигањицу, у којој је врило ио фунте живе а баш сам је из дућана донео. Сместа је почело прскати и жива се стврдла као погача и то на топлоти, која је виша од оне, где се олово топи. Сад сам ватру подстакао дувањем и отопио метал. Кад сам изручио, добио сам осам унција врло чистог злата; из тога се види, да је један гран оваког нрашка доста, па да 19200 гранова живе претвори у злато. Ван Хелмонт је пробао исто и доцније, како он каже, с другим прашком, који је после добио, и баш пред многи сведоци, па му лепо испало за руком, зато се тако радовао, да је од радости сину своме на крштењу^ име дао Меркурије, јер елемент меркурије био је патрон алкемистама. Бутлер сам био је родом од кнезова Армонд, много је путовао и у Африци научио, како се метали преображују. Кад се вратио у Енглеску, био је од утицаја иа двору Јакова I. и није тајао ништа од своје алкемистичке вештине. Пеки лечник хтео је, да научи од Бутлера, како се злато прави,