Стражилово

СТРАЖИЛОВО

Б р . 7.

Ма да је Козачиискога трагедија „Цар Урога" тек 1798. штампана, то су њу неки његови ђади преписивали, као што је и Рајић радио, и служила им за углед при састављању иесама, што их доцније певаху.

Нема сумње, да Козачински, као професор реторике, осим те трагедије, није још и коју песму или оду спевао. Но од њега до данас пе знамо ни за једну другу његову песму или оду, осим напоменуте трагедије. (Свршиће се.)

0 БАЈР0Н0В0Ј СТОГОДИШЊИЦИ.

(1788. 0 д м а v

нс 22. јануара ове године нрославила је Велика Бриганија и с њом сав изображени свијет стогодишњицу рођења великог енглеског пјесника Лорда Бајрона. Ово је други пут, у ово задњијех десетак година, да Европа на импозантан начин слави успомену Бајронову. Тим је потомство одало заслужену пошту првом пјеснику свога доба, и потпуно га ријешило лицемјернијех клевета, којима га освађагае сувремепо људство. На споменику, што је Бајрону год. 1-881. подигао у Мисолунгу грчки народ, те којим хтједе да у мрамору овјековјечи свог великодушног заточника, урезане су ове просте али језгровите ријечи: „Бајрону, штитпику слободе." Тако је заиста. За остали културни свијет он остаје моћни и оригинални лирик »Д о н Жуана«; за Грчку је ои дарежљиви бранитељ њезине слободе. Сав свијет у њему гатује великог пјесника; Омирова постојбина гатује у њему великог ироја. Чудноват је заиста удес некијех великана! Они се појаве на обзорје вјештине, и оставе за собом свијетла и дубока трага; по том вријеме прође, наступи нови земан и с њим нови идејали, нови умјетнички појмови, тако да нам се нјесници, које смо, тако рећи, до јуче обожавали и у звијезде ковали, чине данас блиједи и без живота, те нам изгледају као пеки споменици уиокојених времена. Бадава! то је судба, вигае мање, свију умјетника, ако се не зову Омир, Данте, Микеланђело, Шекспир, Гете. У новије доба почимаше и Бајронова звијезда блијеђети. И у истину природно је. Они умјетнички горостаси, што смо их горе набројили, припадају свијем временима и свијем народима, јер се у њима рефлектује људство; у Бајрону је, на против, оличена индивидуалност, његово ја. Он представља један моменат у резвоју човјечије свијести Док се у његовом »Мапфре-

— 1888.) к а ц а р а. ду« огледала свијест сувремена; док је његов сјетни романтизам налазио одзива у публици: дотле је пјесник дрмао јавнијем укусом, и бајронизам бијаше усвојена форма нове појезије. Али оно, што се оснива на индивидуалности, прелазно је; оно, што је створено за едно доба, стане опадати, кад настуни друго доба; и док Дантова и Шекспирова појезија путује кроз вјечност, каоно ти што је општељудско, Бајронова појезија траје по вијека; таман онлико, колико траје нарагатај, чији је она одисај. Умјетник остаје, али његове умјетности нестаје. Данагањи нараштај већ се слабо заноси за Бајроновијем умотворима. Нови, стварнији (а, на жалосг, и врло себичнији) идејали замијенигае његове бајне фантазије. Него, срећом, ако је ловор пјесников малко нотамнио, а оно се увијек једнако зелени ловор великог поборника за ослобођење људства, које робује. Један лист у Србији назва ту скоро Бајрона највећим пјесником слободе; и заиста тај му се назив најбоље пристоји Јуначнијег осветника погаженог људског достојанства, одличнијег борца против великагаког и теократског зулума није мајка на свијету родила. »Моје је начело — вељаше он — сасвијем једноставно: мрзим све владавине, колико их год има.« (I ћ а V е 81 ш р 110 е <1 га у р о 1Ш с 8 1 п {о а п и и е г (1 е { е 81; а 11 о п о ( а 11 е х ј 8 О п § §оуегптеп^ 8.) У то нме пјесник »Чајлд Херолда« припада малко доједном народу. Земља, којој је можда најмање припадао, то је Енглеска, »хладна и магловита посгојбина, — као што је он називаше, — гдје сам најприје очи растворио, али гдје их јамачно не ћу заклонити.« Рекосмо, да Бајрон нрипада малко доједном народу; али он припада Италији иајвише. Он је ту земл>у љубио јога од дјетињства у својој фантазији; а и по својој ћуди и наклоности бијагае он вигае Италијанац, но Енглез.