Стражилово

Б р . 7.

СТРАЖИЛОБО

103

пустила срцу на вољу, па би се слатко, слатко исплакала. Али јој криво, што вечерас тога нема. Осећа ужасну празнину, па јој криво на цео свет. Мало још потраја, па се пријатељи разиђоше. Испред учитељева стана зачу се у три пут. — Лаку ноћ! Јован и Бранко се одвојише. И оде сваки својим путом. Јелена притвори капке на прозорима и увуче се унутра. Нико је неје приметио, не само што се и сама за времена скрила, већ и пун сен округле багреме, једне од оних, што су засађене у реду пред нопСтевином кућом, са свим сакрио од месечине, па поклопио цео прозор као по поруџбини. Бранко прође поред прозора, уђе у двориште и оде у своју собу. Из оне лепе куће с оне стране потока зачу се диван мушки тенор. Јелена познаје тај глас. Учитељ запевао Бранкову песму: „Гусле моје, овамо-те мало!" Девојче од мах стаде опет на прозор. — „Ој, пуно је и препуно среће!" подвикну учитељ из свег срца, е, заиста ћеш му и поверовати, да му срце хоће већ да ттукне од среће. Јелена задрхта. Провирује нестрпељиво иза капака на прозору. У томе умукну учитељев глас. Свећа се угаси, а иза она два прозора завлада мртви мрак. Девојче се са свим дало на прозор, мнслиш, полетеће. На једаред зачује тихе кораке под прозором; али, рекао би, још већма чује, како јој јако и нагло бије рођено срце. Но ипак осети, да неко близу застаде и куцну у капак. Капак се диже. Испод њега провири најнре мала бела ручица; па са од мах за њом указа мила главица са црном пуном косом и у глави два гарава ока. Учитељ се стискао уза зид под сен. Дохватио белу пружену ручицу, па је притискује на жедне своје усне. Дрхће Јеленина рука, као да је тресе тролетница. — Јелице, — птаиће учитељ, — што дрхћеш? Јелена не уме да одговори. Грло јој се стегло. Нема снаге да проговори; а не осећа се моћна ни толико, да узме своју руку на траг, нити да његову стисне, већ му је подала, па је он љуби и милује по милој вољи. — Бојиш ли се мож'да кога? — опет учитељ. Јелена једва промуцава: — Од кад вас чекам.

— Душо, зар још „ви" ? Јелена се застиди. — Не срди се; немој да се срдиш. Ја се увек забуним. — Прелетио бих био; али нисам могао пре. — Ја бих те чекала целу ноћ. — Верујеш, да ћу доћи; је л' ? — Ниси никад слагао. Кнежевић јој и опет узе обасипати ручицу пољупцима. — Мати је допустила, да долазим на певање, — вели Јелена; — али ми је жестоко заповедила, да избегавам с тобом разговор. — За што, душо? — Не знам. Ја не разумем њено понашање. Али је страшно љута на тебе. — Је си л' јој се исповедила ? — пита је учитељ. — Нисам. Не смем. Бојим се, забранила би ми са свим, да се и састанем с тобом .. . Да јој кажем, кад се вратимо из Карловаца са свечаности! — Ја ћу јој сам рећи. — Не, ни по што. Не, бар док је ту Бранко. Учитељ се замисли. — Шта мислиш? Ваљ'да ниси доптао амо, да мислиш?! Приповедај штогод, — вели му девојче љупко, па му привуче себи руку. — Кажи ми гатогод! . . . штогод лепо, као тнто ти умеш. — Он је од неко доба врло заћутао. — Ко ? — Бранко. — Па, он највише ћути. Само кад се препире о чему с чиком, онда видим, да уме и више коју рећи. Али увек Бранко има право. — Да, да, Бранко има нраво, да Бог ме, — рече Кнежевић и трже руку. — Шта је теби ? — пита из ненада Јелена, па не пушта руке. — Господа универзитетлије увек имају право, дакако! У тринаест школа поцрпу они кашиком сву мудрост. — И мати му даје за право. — Е, онда за цело има право. Јелена не примећује горки подсмех у учитељевим речима. — Ја волим, кад се он с чиком пусти у разговор, — опет ће она — он је тако добар! Је ли да је Бранко добар? — Врло добар. — И мати га воли. — Наравно, наравно. И ви, дакако, госиођице. примети Кнежевић и истрже своју руку. Јелена хтеде да проговори, али јој заста нешто у грлу, па гледи само учитеља упитљивим погледом.