Стражилово

104

СТРАЖИЛОВО

Б Р. 7.

— Ви се заиста, госпођице, врло добро забављате, — пребацује јој учитељ; — у вече са мном, а дању с господином Бранком. Девојче бризну у плач. — Мати ми увек говори, како треба да сам пријатна с аим и искрена. Ја и не могу друкче ни с ким. А он и заслужује, да је човек с њим искрен. Па ја га и волим као брата,- Ти си друго што. Боже мој, за што си на један пут таки? Иза рогља се зачу певање. Учитељ се трже. — Збогом! Разговараћемо се. Пође. Јелена не чује песме или не ће да је чује. — Милане! Виче Кнежевића, а глас јој прекиде јецање. Учитељ се не осврће. — Миле! — задрхта опет њен глас по вечерњој тишини. Нема одзива. Само види, како учитељ одмиче, и чује, како оштро корача . . . Иза рогља се помоли неколико сеоских момака и девојака. Биле код крста на игранци. Па се враћају кући и невају: „Кад је Бранко умир'о Србадију заклињ'о: Пренес'те ми кости моје Стражилову моме, — еј ! Тамо има много птица, Мојих песмарица, Тамо има бела вила Раширила крила, — еј !" Стајић стао на прозор, па недахнимице слуша ту народну песму. Не узима на ум, како су жалосни ти стихови, како су непоетично казане ту мисли; само му мило, што види, да „народ зна за Бранка",

да је и „народ осетио жељу Бранкбву". То вечеће му остати у најлепшем спомену из живота у Брајковцу . .. * Кад је Јован дошао кући, пође и Ната и Катица, да спавају. Катица оде најпре, да још једаред разгледа по кући, је ли све у свом реду. А Ната ушла у Дариичину собу. Надвирила се над Даринком и Зорком. Прекрстила их обоје изнад главе. И за тим опет на прстима изишла из собе... У том је и Бранко легао. Почео био да чита. Нашао негде на орману пре неколико дана још неку стару књигу. Кад стресао с ње прашину и отворио је, а то „Живот и прикљученија Димитрија Обрадовића нареченога у калуђерству Доситеја: њим истим списат и издат." Како се обрадовао тој књизи! Још кад је ишао у прве гимназиске разреде, мати би, кад сврше своје школске задаће, искупила децу, што су били код ње у стану, па би поред народних песама и других ствари читали по нешто и из „Мезимца" или из „Басана" тога неумрлога мудраца српскога. Ту књигу узео Бранко и вечерас да чита. Али, као обично, кадгод је, било телесно било душевно, уморан, вечерас тек више из навике, да нешто прочита, пре него што заспи. Него вечерас му се не да да чита ни колико иначе у овакој прилици. Пред очима му лебди лик Даринчин; а жилама осећа све то јаче, што више о њој неку бујност, па му се час разлива као милота, час га диже, да некуд зар полети . . . Мало за тим, па је цело село у сну. (Наставиће се.)

у СВИМ МИСЛИ,

ПРВИ КЊИЖЕВНИ ПЕСНИЦИ У СРПСКОГА НАРОДА. II Р И Л 0 Г И С Т О Р И Ј II СР П СКЕ К Њ И ЖЕВНОС Т И. ОД ДИМИТРИЈА РУВАРЦА.

Кад помислимо, каквих дивних народних песама има наш народ. од којих су многе постале пре XVIII. века, а какве су му опет јадне песме његових књижевних песника не само из XVIII., но и из XIX. века тако рећи све до Његоша и Бранка а и доцније, не можемо, а да се не запитамо: од куд та разлика и од куд да је у народним песмама језик српски чист као злато, а у књижевничким нека смеса од славено-руско-српског језика? Од куда? Отуда: што је народне песме сам народ почео да пева оним језиком, којим је и говорио, и онако, да их сваки Србин разумети може, а књи-

жевничке почели су певати они научени људи који сами нису били Срби и који су држали за нешто просто певати оним језиком. којим српски народ говори. Народне дакле песме поникле су у самом и из српскога народа, а књижевничке пресадили су и пренели туђински списатељи у нашу књиЖевност, на које се српски писци угледали, те и сами оним језиком, којим ти туђински списатељи певаше, почеше певати. Ио данашњем знању наше историје књижевности, на овој страни од 1690. први је међу Србима био