Стражилово

Б р . 15.

СТРАЖИЛОВО

237

доиста говориш и пишеш, да је Вук издао, чим доказујегн ти Вукову издају. Остави се фраза и позивања на народно намтење, народну свест и народно уверење; немој иомињати, шта је рекла баба Чава а Чави баба Пава, и шта је по баба-Чавиној приповести рекао и записао Орбии и Лукаревић а. по Орбину и Лукаревићу сви други; и знај напред, Панто, да ти неће ништа помоћи ако би и онет рекао и тврдио, да су Орбин и Лукаревић из старе Дубровачке архиве, из сувремених записа и консуларних извештаја дознали за онај злочии Вуков — свега се тога остави и све то бадај на страну, Панто, па дед из сандука из оних старих и стародревних цароставних, брижно чуваних књига сведоџбу Видока или блиског сувременика! Говори и одговарај, Панто! Но Панта, колико збуњени толико јогунасти г. Панта не отвара уста и не да одговора, већ се укипио, преваљује очима и стао се знојити. Панта неће да одговара а ја опет нећу да га силим и присиљавам, да одговори на питање; манем руком и Панту изведу на поље. Мука је с Пантом изићи на крај! Прибележио сам га као писца, који заступа издајство Вуково и који би се за тезу: „Вранковић издајица на Косову" тукао с целим светом, с истом оном жестином и с истим оним убеђењем о истинитости те тврдње, с којом се жестином и с којим убеђењем он ето већ од толико година бори за другу и овој доста сличну тезу: „Вукашин убилац цара Уроша." Но о овој другој тези писао је бар Панта читавих расправа и то опсежних расправа и засебних књижица, аколико је подлистака напунио Панта доказујући и заговарајући ту тезу, ко би то знати и избројати могао? А о издајици Вуку Бранковићу на Косову не написа — бар ја не знам да је написао где — ни једног лиска, ни једне засебне расправице „многоглаголиви" и на перу брзи наш г. Панта! Па како онда да се дочепаш г. Панте, да га ухватиш за реи и за уши или бар за јаку и огрлицу?! „Вук, син Вранков и Витославин, није издао кнеза Лазара на Косову." „ Кад Вук иије издао, зашто оте од Лазарева сина Стевана иоловину његове државе ." Ето то је све, што је г. Панта до данас у питању написао и штамиао; девет речи свега, а реченицом, коју састављају тих девет речи, не каже, не изриче ништа г. Панта, већ само пита и баца у ветар питање: зашто оте Вук од Лазарева сина Стефана половину његове државе. Панта не зна, зашто је Вук отео од Лазаревића половину његове државе, те не знајући то, пита он неког другог, да му каже зашто. Панта је дакле незналица, који се поноси својим незнањем и својом глупошћу, јер да Је он скромна незналица, ћутао би и не би питао

онако охоло и поносито, а овако ставивши оно питање показао је, да не зна, да Вук пије отео од Лазарева сииа Стефана половину његове државе, и кад Вук није отео половину државе од Стефана Лазаревића, већ је само бранио држ,аву своју, коју је и за жива кнеза Лазара имао у својој власти, шта је мислио г. Панта, кад је ставио оно питање онако, и да ли је он мислио, да је ишта доказао запитавши онако ? Г. Панта није мислио ништа и питањем оним својим нехотице је само открио и обелоданио грдно своје незнање. „Кад Вук није издао, зашто оте од Лазарева сина Сгевана половину његове државе" —питаПантана сгр. 338. поменуте књиге Гласника. И да је бар то какво ново питање, које се зачело и први пут севнуло у уму Пантином, но ни то није, већ је то оно старо питање Малетићево! Та то је она иста кеба или кустура, којом и покојни Малетић био потегао, да докаже, да је Вук Бранковић већ ире битке Косовопољске тајне преговоре с Муратом водио и после свога цара издао. Мени је особито мило, што се ето нашао неко, да замене покојника и да прими ударце на своја плећа и леђа. Г. Панта своје је већ напред добио и сад нек се чисти, јер г. Чедомиљ Мијатовић долази. Исти господин саопштио је рефлексије своје о битци Косовској у књизи : „Деспот ђурађ Бранковић" од 6. до 10. а од те 10. до стране 15. говори он о Вуку Бранковићу. Говор свој о Вуку завршио је г. Чеда овим речма: ^како данас наш историјски материјал стоји, не може се с аравдом реИи, да је оз биљски доказано, да је Вук на Косову издају учинио. Вук је још једнако пред судом историје, на коју се противу осуда народних предања апелује, и још једнако чека последњу реч њену." Грк не може и не уме друкчије већ грчки; а Србин би то исто овако просто казао: Није доказано, није још нико ни иокушао озбиљно, да докаже, да је Вук Бранковић на Косову издају учинио; па кад за издају његову нема никаквих валањих сведока и никаквих ваљаних доказа, то га већ прва инштанција мора ослободити од оптужбе и мора осуду пучких предања прогласити за ништаву. Вук је слободан и прост од кривице а ко мисли друкчије и мисли, да је Вук ипак крив, нек најпре прикупи и прибере нове сведоке и нове доказе, против којих приговора нема па ће се онда расудити, да ли и ти нови сведоци и нови докази шта вреде. АШгтагШ е! поп пе§ап11 тситШ ргоћа1;ш, г. Панто и Пантелејимоновићи ! А донде нос у футрол, Панто! Лако је викати, зипарати, потварати, али је мало теже доказати и посведочити. И кад дође до доказивања и посведочења, онда ти ви-