Стражилово

СТРАЖИЛОВО

379

Станемо и код механе у Вражогрнцу. Ја жедан, кочијаш жедан. Седим у колима, лево ми око дрема, десно је будно. Механџија ми донесе вино и рече ми, да откујем сандук свој. И лево ми се око пробуди. — Зар си ђумругџија? запитам га. — То не, али да видим еспап, одговори мирно. — Какав еспап? — Па еспап, што носиш у варош. И кочијаш се мој нађе ту, те радознало гледаше у сандук. Ја се досетим. Моје Влашче држи ме за трговачког агента, који показује • и нуди еспап. — Богме ја не ћу да га откујем, речем зловољно. А шта ти ту блејиш, окренем се кочијашу; зар ти нисам казао, да хоћу што пре у Зајечар! На путу не продајем ништа. После тих строгих речи бацим механџији десет пара за вино, Влашче скочи на кола и ми се кренемо. Било је тако пет сати и нешто више, кад смо

ушли у Зајечар. Кочијаш хтеде да се покаже, те ошине коње, да прокасају кроз главну улицу. Али ајау! И леђа и колена — гру, буф! Зграбим кочијаша за јаку и дрекнем му у ухо, да стане, или ћу из револвера. — Јеси л' ти при себи, рекох му за тим, та ова проклета калдрма истрешће ми и оно мало душе, што је још остало у мени! Лепо ти ногу пред ногу, па у најбољу механу, иначе је бакшиш — фуч! Аво ни један разлог, тај га је убедио, и ми дођосмо до велике каване без икакве параде и галаме. У авлији нас дочека млади, црномањасти кавеџија и поможе ми, да се искобељам из под араева. — Има ли собе? запитам га. — Изволите само горе, рече механџија. — Постарајте се, да ми ствари донесу, рекох и пођем на басамке. Кад сам био већ на последњем, чух, како механџија пита кочијаша, ко сам. — Трговачки агенат, одговори овај.

ЈОШ ЈЕДАРЕД ЗА ЗИДАЊЕ СРПСКОГ НАРОДНОР Н030РИШТА. ОД ДРА ПА.ЈЕ ЈАНКОВИЋА.

Свака добра ствар, свака корисна идеја, по природи људских одношаја, има пре свота остварења неку борбу да пређе — то не можемо променути, то је тако и није друкчије. Али је не мање истинито и то, да свака добра ствар и корисна идеја нађе у здравом друштву много одушевљених заступника, а у нездравом друштву много циничких противника. Ово пуштам напред, јер држим, да ћу онда, кад укажем на ову вековним искуством освештану истину, разблажити многог родољуба, који се гневи, кад код нас често види жестока непријатеља оном детету, које се тек зачело, кад види опозицију према замисли, која још ни конкретна облика добила није. Утешиће се са мишљу, да то управо мора бити, а да по трипут мора бити у нас Србаља! Иначе, при сваком замашнијем јавном предузећу, не може ствари шкодити, кад се контрадикторно расправи, т. ј. кад се исцрпе разлози: рго е! сопћ-а. Но наравно да у таквој расправи треба да се ради са чистим разлозима, са правим, стварним, истинитим разлозима, а не само са изразима деструктивне кичљивости, или скептичке надражености; јер у једној расправи није доста неком разлагању приденути име стварносги и казати: ово је реално, ово

је постулат здравог разума, него треба да је у истини тако — и без тих придевака. Дакле, пошто се противности показале у питању: да ли је стална зграда сриског народног позоришта културна цељ, да ли је друштвена корист? — да покушамо ту тему извести на чисто. У овоме листу изашло је одвојено миптљење у чланку »Српско народно позориште«, где се каже: »да никако нема смисла, да се подиже зграда за српско народно позориште«, и онда на другом месту: »да ће народ тешко пригрлити најновију мисао, да се зграда диже са српским новцем, па да у њојзи играју разна немачка и мађарска комедијашка друштва, и где ће куварице да држе своје балове.« Морам признати, да бих волео, кад би се овом питању бар толико важности давало, да се бар у оваквом тону не пише против њега, а још бих већма волео, да ако се већ мора тако писати, да се не каже, да је то »разлог разума«, и да ће доћи време и колено, које ће пред Богом и пред светом посведочити, да је тај и тај имао право! — Али, кад већ није друкчије, морам и овако бити задовољан, јер ироменути не могу. Ствар од прилике овако стоји. Зграда по-