Стражилово

СТРАЖИЛОВО

Б р . 24.

зоришна не зида се зато, да у њој разни комедијаши играју и да куварице у њој држе балове, него се зида зато да позоришна уметност у њојзи има стална угочишта. За ово су зидали себи позоришне зграде сви народи. Позоришна уметност, по садањем развоју свом, има својих потреба, као и свака друга уметност па и наука. Данас се већ иште, да и сценерија приказа, да и сама позорпица буде уметпичка, то подиже значај и утисак целог приказа, како на глумце тако и на публику. То је ствар, која се не може омаћи ни једном посматрачу. Ко је видио приказе наше иозоришне дружине у разним сеоским великим бирцузима, и на уређенијим позорницама, тај не може казати, да су такви нрикази од једнаке уметничке вредности и на једном и на другом месту. Тешко је ову ствар са озбиљношћу детаљирати, тешко је ту имати стрпљења, јер је то нешто, што се, тако рећи, само ио себи разуме. Но хајдмо даље. Каже се: позоришна дружина није увек у Новом Саду, дакле не треба зграда. На то велим, ако није увек, она је често овде, чешће бар него на другом месту, па где ће онда нриказивати? Има ли Н. Саду друге позоришне зграде? Нема. Има ли изгледа, да ће је ко други осим Срба назидати ? Нема. 11а онда, ако није позоришна дружина увек у И. Саду, ту је стално управа друштва за српско народно позориште, ту је седиште томе друштву, ту су му чиновници, ту је фонд, ту је библијотека и рукописи, ту је гардероба, ту су сви остали позорнички реквизити. Хоћемо ли све то бацити на сокак, кад се буде ова привремена зграда порупшла? Има још негато, што не треба из вида изгубити. Често се деси, да се у Н. Саду ириреди каква општа српска културна свечаност. У скорој нрошлости смо имали неколико таквих. Приликом Бранкове свечаности велики део те свечаности обавио се овде. Била је овде изложба женских ручних радова, био је јубилеј књижевника дра Суботића, била је 25-годишњица позоришна. Све те свечаности одржавале се у данатпњој привременој позоришној згради, и показало се, да је та привремена зграда тескобна и незгодна. Шта ће бити, кад се и та зграда поруши? Хоћемо ли онда наше госте при културним свечаностима на лиману или у врбаку дочекивати? 11а онда наше беседе, села, прикази певач-

ког друштва —- све се то може рећи, да су народне забаве, јер у њима учествује често више страних, него Новосађана — где ћемо те забаве одржавати? Да ли и од сад и увек треба да се то држи у тесним и скупим просторијама овдашњих гостионица, и да ли се на боље што не сме ни помислити ? Нек је доста о овоме, да не би било жестине. Каже се с друге стране, да и кад би била позоришна зграда нешто корисно, - што није, само би онда могли приступити зидању, кад би друштво за срнско народно нозориште имало »седам кула гроша и дуката, па већ не зна шта да ради с новци.« То ће другим речима рећи: зграда је такав луксус, да међу потребама нашег друштва долази на последње месго. Јер да друштво за српско народно позориште из свога маленога фонда зида зграду, на то заиста није нико номишљао, него се помишљало, да народ српски прилозима назида зграду Дакле је зграда луксус, и то последњи лук сус, и зато је наше оскудно друштво не може иазидати. Пре свега опомињем на оно, што је у пређашњем чланку мом о овом питању изложено, за доказ томе, да наше друштво може, ако хоће, а хтети ће, ако осећа и увиђа потребу, да усаврши позоришну уметност. Двоје држим да није нужно доказивати: ирво, да је позоришна уметност културна потреба у образованих народа; друго, да нозоришна зграда и удешена позорница знатно припомаже успеху позоришне уметности, дакле да тој културној цељи служи. Сад је само питање: иа које место долази таква културна потреба, међу осталим друшвеним потребама нашега народа, да ли иде напред или остаје са свим натраг? Наш народ, особито пак грађански слој нашега народа, има много потреба, бар се држи, да су потребе, на које врло много троши. Кад би неко покушао да испита, колико се код нас потроши на свадбе, части, свечарства, имендане, рођен-дане, јаузнове, соареове, Ше с1апвап1-е, пикнике, балове, венчиће, колико на цигаре, дуване, пиво, вино, каву, ракију, теј, киселу воду, колико на разне спортове, лов, јахање, кучирање, бициклирање, билијаре, карте, куглање, лутрију и т. д. (могао бих ређати до зоре) — то би заиста прилична сумица би