Стражилово

Бр. 24.

СТРАЖИЛОВО

381

ла. Добро, то су све потребе, некоје праве, некоје уображене, некоје корисне или бар забавпе, друге иекорисне и шкодљиве, — али држим, да нико не би могао тврдити — и остати ж.ив — да су све те потребе и прече и племенитије и корисније, него нотреба за позоришну уметност, и да се наше друштво тек онда може латити зидања народног позоришта, кад је све ове и овакве потребе потнуно и богато подмирило. Ето, о томе је реч! Па кад наше друштво иа такве »по!)1е*< и »ј^поМе« пасије троши стотине хиљада, онда треба и мора се старати и о племенитим потребама друштва, — ако не ће само да утоне! — Није дакле овде о томе реч, да не би било и других корисних ствари, које би наше друштво требало да створи, и није о томе реч, да се откине од оних института, који су корисни, него је реч о томе, да се сувишци мање корисних и мање племенитих забава и иасија употребе у корист заиста племените позоришне уметности. Па опда при сваком новом потхвату рећи: »има и других кориснијих ствари!« то значи заустављати напредак, угушити у зачетку корисну ствар, и то по форми само за л>убав неким другим стварима, које нису ни зачете, и бог зна, кад ће се зачети, — што у самбј ствари само иде у прилог демону застоја и деструкције, — и ником више! У чланку под насловом »Српско народно

позориште« има много ствари, које не стоје, но ја остављам то другима, да исправе, јер се нисам рад упуштати у некорисну полемику. Наиме нека кажу интересовани кругови, је ли српско народно нозориште просто путничко друштво, и шта је са фондовима: омладинским, Текелијина и Бранкова споменика. То у моју тему не спада. Само толико спада у моју тему, да нагласим, да није размишљено, није умесно и није допуштено подметати неком подузећу, које још није ни ностало, да ће са јавним новцем, што му се буде поверио, несавесно руковати. А то излази из неких пасуса чланка, о којем је реч. Јер кад се каже: народ не ће дати прилога, што се не зна, шта је са овим и са оним прилозима, — то значи: прилози ће се несавесно руковати на ће их нестати, као што су иестали и неки други. Ако неко мисли, да позорииша зграда нема ни за кога никакве користи, осим комедијагпа и куварица, — још нема зато ирава против тог подузећа тако нисати, као да српски народ не може већа несрећа постићи, пего кад би се у Н. Саду стална позоришна зграда назидала! Боље би било старати се о средствима и начинима, да се сваком културном потхвату осигура успех, него заустављати и оно, што се од себе напред кренуло! Међутим о средствима и начинима, са дозволом славнога уредништва, бићу слободан још једном приликом узети реч.

ОЦЕНЕ И О СРПСКОМ ЈЕЗИКУ. Написао Јован ЖивановиЛ. Издање књижаре и штампарије браће М. Поповића у Новом Саду 1888. Ја сам увек мислио, за што иосле Вука, Даничића и Бранка, после таких савршених учитеља да се греши у језику? Ј. Живановик. О срп. јез. чл. 57. Ми се свагда хвалимо и поносимо својим напретком у науци о српском језику, дивимо се необичну духу Вука и Даничића, (можда и не познајући их колико треба) али која нам је корист од тога, кад им ријечи не слЈшамо, кад њиховијех дијела не учимо, кад њихову науку не примјењујемо на свагдању књижевну потребу. Са тога смо дочекали, да су веома ријетке птице у нас људи. који чнсто српски пигау

ПРИКАЗИ. и који у опће и познају свој језик, него нам туђинштина сјела на груди као каква мора па нас дави, а ми смо немоћни да јој се противимо. Узрок тому је слабо марење за народност или незнање, како треба да се мари за народност а од тога долази непроучавање народнога језика и народнијех особина. (А лијепо вели пословица: „незнано — непитано, знано — вољено!") Не само по политичној свијести, и по томе мјери образован свијет моралну снагу једнога народа и његову жилавост у животној борби. Шта више политична свијест је само онда природна, истинита и постојана, ако је резултат просвјетнијех прилика. Нас кад би когод оцјењивао по томе, морао би рећи, да немамо те снаге и жилавости, једном ријечју да немамо праве народне свијести. Има-