Стражилово

372

СТРАЖИЛОВО

Б р . 24.

Петар изађе, узме кола и одвезе се у прву гостионицу. Тамо се одмах намести као неко, који не мисли тако брзо напустити ту лепу варош; узме велику собу с изгледом на улицу и реку. За шетњу беше доцкан, а и куда ће у мрак. Пошто је пак иосле тако трудног путовања осетио глад, оде доле у кавану да вечера и да разгледа мало лица — можда ће се ипак наћи који познаник. Али Петру би суђено, да води само са послужитељем онај, до душе за гладног и жедног врло пријатан, разговор, који се врзе око споразума из међу госта и послужитеља, шта ће се јести и пити. Петар је у тој врсти био мајстор, а послужитељ опет стручњак, те се тако читава ствар свршила на задовољство обојице: Петар беше задовољан с јелом и пићем а послужитељ с бакшишом. Сутра дан беше Петру први иосао, да отвори прозор и да се разгледи по улици, те да види, какви су управо људи ти Павловчани. Дошао је на послетку до тог уверења, да су као и сви други. Тиме је престало за њега свако занимање, он се повуче са прозора у своју собу и поче да довршује своју тоалету. То је, у пркос великом и разгранатом послу његовом, и иначе доста дуго трајало; али данас никад краја. Мислио је ваљда у себи: носао сам оставио и тако код куће, па шта знам овде и ра-

дити. На сватш начин је пак мислио, да му се ваља боље удесити, јер могућност није искључена, да се већ данас састане с „њима." Кад се нашао на улици, примети, да је мало света по њојзи; то му упаде у очи. и он се сети, да је данас недеља. Погледи на сат. Десет је већ прошло. Куд зна ићи? Шта -зна радити? И не би му пало на ум, да се два момка нису позвали у цркву. Неко блаженство прелије Петрово лице: иде и он у цркву. Но где ће да стане? Као гимназиста имао је своје онредељено место, доле, крај леве певнице; али доцније ?. . . Ту га поче сећање да напушта, и напрезао се ма како, није му могло да падне на ум, где је икад доцније стајао. Али ни то га није застрашило. Уђе у цркву, коју је на брзо нашао, и изабере себи место, са кога је могао бар једним оком гледати у женску препрату. Да богме, да су многи Павловчани а и многе Павловчанке у тај мах мање ггажње обратили на свештеникове речи, него више на долазак Петров; где која је пак заборавила и то, да је у цркви, те поче онако искрено да запиткује комшиницу, ко је тај елегантни господин. У то зашушта кроз препрату. Петар се и нехотице окрене и спази своје иознанице са лађе. Гле, иомисли у себи, зар се и те искрцаше у Павловцима! (Насгавиће се.)

ЈАБУКА.

II Р И И О В Е Т К А И 3 НА11ИСАО регистру дра X., где су му странке пописане, ретко ће се наћи каква странка са села. На неким опет не можеш ни познати да су са села. Тако н. пр. дође г. Раубичек, г. Абелес, г. Кореш па не видиш код њих ништа онако са села, осим њиховог великог, масленог и поцепаног буђелара, са силним преградама, које су пуне обвезница и меница. Кад би те х а р м о н и к е г. Раубичка, г. Абелеса и Кореша свирати могле, за цело би засвирале какву лепу песму из чешког краја; само што би та лепа песма слушаоца више растужила, него што би га развеселила. Но та господа обично остављају, да оне песме, које њихове хармонике свирају, досвирају послужитељи уреда у каквој вароши и то иа старом, искрпљеном добошу при лицитацији. Као што рекох —• странака са села нема др. X: много, али је за то једна међу њима, која представља слику са села у свој њеној слави. Као што ја држим, има свака варошка писарна бар једну таку праву сеоску слику, која дахом своје стародревне

ЧЕШКОГ ЖИВОТА. СВ. ЧЕХ. простоте освежава овда онда њен загушљиви ваздух, који је и онако отрован кужним испарењем нових друштвених болести. Ја мислим, да су такве странке и за самог адвоката нужне, да би му се тако дух мало освежио. Баш се изређао дуг ред лукавих и неповерљивих клијената, а глава му још бучи од силних бројева, меница, обвезнида, кућа, ливада и других ствари у том се отворе врата и чу сеучтиво: „помози бог, добар дан!" За тим уђе у собу за дочек стасит човек, који чисто у неприлици поче капу да окреће и гужва. „0, добро дошли, стриче! Седите, седите! Је ли и код вас било кише? Шта сте донели ново?" А стриц приповеда онако, како он зна, а говор свој зачињава фразама и уз то млата рукама. Адвокат се смеши. Допада му се парница, што се води у селу посред кућа, које су сламом покривене и маховином обрасле — или просто широки слободни крај, по ком се превија златно класје. У својој згодно намештеној варошкој соби не би никад на тај крај ни помислио, али кад је код прашињавих аката и