Стражилово

Б р . 27.

СТРАЖИЛОВО

429

Одсео сам био у Арисовој гостионици, коју могу препоручити сваком, који нема превеликих захтева. Потражим свога старог пшецију, санитетског поручика А. Ј. Нађем га у кревету; беше болан, а како сам се радовао, да се састанемо и већ да... Овако сам седео поред његова кревета и сам гњавио пиво. Није ми пријало, и да му није дошао у носету жандарски официр Е. Чех, остало би при првој чаши. Ала је приповедао! Та где тај није био! Па како је приповедао — нисам престао смејати се. Хоћу овде да наведем само неки полицијски реферат о прошлој иоћи: —■ Бадава, кад је човек у несрећи, кад је пехиста. Јуче дође амо неки Турчин из Солуна; оде у турску механу и поче се са овдашњим Турцима разговарати и веселити. Плати рачун, и моји Турци примете том нриликом, да има нешто новаца. У неко доба ноћи крену се у другу механу; но кад су пролазили лоред Ншпаве, наши Турци зграбе госта, избију га, отму му новце и баце га у реку.' Овог је хладан туш мало довео к себи, почне пливати и једва се некако искобеља на обалу. Сад се стаде обзирати, где је? У то спази неку светлост, присгупи прозору и поче лупати све то већма. Домаћин, онако иза сна мислећи да су лопови, зграби реоолвер и фрас! фрас! кроз прозор. Једно тане окрзне маличко Турчина и он нагне бегати. Ноћна патрола дојури на праску, види Турчина како бежи, ухвати га и с њиме у бувару. Јутрос се легитимирао и сад тражимо харамије Зар није то пех?! Бити излеман, опљачкан, у воду бачен, из ништоља рањен и као лопов у бувару скљукан — а овамо бити невин, као новорођено дете. Бав 181; луЈгкБсћ асћои <1а8 ћбсћв^е Реоћ! Сутра дан пре нодне одвезе газда-Перче мене и мој пртљаг на железничку станицу. Шта да платиш фијакер, рече и имаде право. Ту се с њим својски опростим и братски ижљубим, још му не знам колико пута рекох, да поздрави код куће све. Газда седе на кола, Тамерлан и ћора потегну, псето Кусазалаје, „с богом, газда!" „с богом, Милане!" и он се изгуби међ свет. Путуј сретно, попггени газда њој! На путу не десило ти се ништа траљаво! Ти ћеш већ сутра бити у свом Зајечару, у кругу своје породице — да бог да се опет у здрављу видели! Тешко ми се било растати с газдом, признајем искрено, а што и да тајим. Моје мишљење о њему и његовима није се изменило ни најмање, а какво је, то сам већ из Зајечара написао.*) Ступим у дворану. Ту већ нађем шарен свет, како се гурка око касе. Грдни неки Арапин у ша*) У лислсу „Браника", бр. 145. од мрошле године.

реном кафтану, с огромном чалмом на глави, стоји мирно и чека, да и на њега дође ред. Неки странци, неисказано безобразних образб, ходају горе доле и гледе преко наших глава. Један београдски кицош удкара се двема госпођицама. До велике тезге, на којој су наши кофери, стоји — ах! стоји она лепа удовица. Извадим билету до Лапова а сандучину оправим одмах за Београд. Хоћу у Крагујевац, да га видим, а особито да се нађем са својим ђуром. У гвозденим колима — треће класе — не беше много друштва. Арапин, два трговца из Јагодине, од којих нас један, џовијалан дебељко, често нудио чутуром; иза мојих леђа сељак са синчићем, и још две три особе. Морам навести призор, који ми је и сад жив у памети. Влак јури дакле својим путем, с обе стране његове трче стада далеко у поље. На то ће синчић оног сељака: — Гле само, како су ови јањци луди и како далеко трче, они још мисле, да ће их гвоздена кола прегазити. — Е, мој синко, примети сељак, шта тражиш памети у јагњета, кад се и ове маторе овце тако лудо клоне наших кола. Предео је врло леп. Гвоздени пут води сад моравском долином, оним старим путем од памтивека, којим су ишле силне чете освајача на превелику радост тамошњих становника. Нланине се ближе и шире, док иза Сталаћа не пукне широко моравско ноље. Од негдашње куле Тодорове остало је нешто развалине, која се црни на обронку оном. Ту иегде води пут у престоницу Лазареву, у Крушевац. Кроз десни прозор видим далеко Ртањ, сад западну му страну. Колико и колико пута сам му гледао источну, шетајући се с колегама Књажевачким друмом! Арапин прекрстио ноге, колико је могао на седишту, и једе. Сир, хлеб, паприке, соли и лука тура у чељусти и жваће мирно, гледајући често горе, кроз кров гвоздених кола; Алаху своме у браду. У Лапову морадох изаћи из Београдског влака, јер ћу по споредној прузи у Крагујевац. Ах, како лагано иду кола! Кад затвориш очи, мислиш да се враћаш у Лапово. На лепој Крагујевачкој сганици дочека ме мој друг, др. ђ. Г., физик округа Крагујевачаог, а у стану лепа и млада женица његова. Крагујевац изгледа са свим варошки, велика чаршија подсетила ме јако на Новосадску пијацу. И ако је Крагујевац „стара" престоница, опет се за то понавља сваким даном. Од јавних здања ваља ми споменути нову цркву, која је назидана по облику Цариградске цркве Софије, да како у много мањем. ГЈоред цркве је здање велике гимназије — ништа