Стражилово

Бг. 27.

стражилуво

42 1

трпезе, номага у свему Балегану — еле, радио и слушао као ниједан ђак до њега, те прије божића омили свима. По свецима поче учити књигу. ђакон Шкоранца показа му најпрви глагољска слова. По вас дан Бакоња понављаше: аз, буки, вједје, глаголи и т. д. До ускрса научи их на памет Бакоња, а отада до јесени научи и писати оне чудне грабуље и шкорпије, нак слагати у изговору по двије по три. Такођер научи одговарати мису и пјевати литаније. Имаоје јасан и снажан глас, те га фра Тетка с тога веома запази, проричући, да ће Бакоња нојати, као што до њега ниједан фратар не појаше. Коњушари опет прорицаху, да још не бјеше бињаџије у црнијем мантијама, какав ће Бакоња бити. Љепота га бјеше видјети онако стасита и окретна, кад би узјахао на гола коња, а поведи по четири, по пет упоредо на појиште, па, кад он хоће, играју малијем касом, или на сав трк, а сви једанак, баш »ка у тејатру.« Па

ђаво се опет не ћаше попети, гдје би се он испентрао, а већ да би му ко од његовијех врсника утекао јали дометнуо каменом — о томе ни збора. Еле, Бакоња изађе на глас већ прве године. 0 проштењу (о св. Фрањи) слегао се силни народ у манастир. Бјеше дошло и неколико фратара, које дотле није гледао. Он се умједе донасти свакоме редовпику и свакоме виђенијем човјеку, те се сви радоваху, што је свети ред сгекао добра члана. Некако у то доба Чмањак премину. Биће да је »јопет нагазија« а Цонтрона га не шћела лијечити. Кушмељу и Осињачи, у тузи њиховој, бјеше од велике утјехе. што им се старији на добро окренуо, а осталијем Јерковићима Бакоња бијаше трн у оку. Чагаљ је једном доходио послом к манастиру и тражио — баш тражио, да се удвори Бакоњи. А мудри Бакоња лијепо, прелијепо се одазове стрицу. Наточио му је кришом оку вина и још љубазно иоздравио стрииу Цвиту и све остале рођаке. (Наставиће се.)

данима очаЈања Кроз бескрајну васиону Бегао је дух изгнања, Као зверка са оброни, Коју страшни ловац гони. И савладан гневом Зевса Кад очајник веће клону, Кроз звездану васиону У дивоти и у слави Минерва се њему јави. И пруживши руке своје Изгнанику очајноме, Блажила је страшне муке, Што их Олимп натуштени У беснилу баца своме. Тако и ја, судбом гоњен, У даљине бегах неме, Без заштите, не заклоњен, Као изгнаник, на кога се С громовима муње стреме.

И кад духом клонут хтедох Пред болима, што се роје, Као Минерве слика дивна, Кад затрепти са висина, Обасја ме лице твоје. Као анђелак кроз ноћ тамну Ти ми тада приђе тијо, Носећи ми наду сјајну, Дивну звезду иреходницу, У премилом твоме лицу. Дух клонули ти си дигла, Да оснажен летне с нова, И на љути браник стане, Да победи ил да пане Против муње и громова! Сад нек бесни бура гнева, Што се на ме завитлала; •Залуд Олимп наклом сева, Јер је твоја љубав мила Нову снагу борцу дала. Драг. Ј. Илиј1.