Стражилово

422

СТРАЖИЛОВО

Б р . 27.

ЧЕТРДЕСЕТПРВИ. II Р И II 0 В Е Т К А И 3 В А Р О Ш К О Г Ж И В 0 Т А. НАПИСАО МИДАН САВИЋ. (Свршетак.)

:етар се већ бавио три недеље у Павловцима, кад озбиљно науми, да дође већ једаред до свог кошара, па да иде онда у које купатило. Управо га дуго време натерало на то. Једног лепог дана обуче се Петар свечаније него обично; пре тога пак пошље Павлини пукет, као онај „четрдесети", само што није био тако скуп. Послужитељ дође натраг — пукет је примљен. Петру постаде ствар мало сумњива; али Павлина је примила пукет и од „четрдесетог", а по свој прилици су јој и где који од оних „тридесетдевет" послали сличне мирисаве поклисаре, па опет — мућак. У пола дванаест — Петар погледи уз пут жедно на кавану — пође Павловићевима. Био је истина мало блед, али иначе не одаваше ништа на њему, да иде на тако важан пут. Кад се попео на први спрат, спази свој пукет у предсобљу. Аха, помисли у себи, то су пипци кошара, и чисто расположено уђе у велику собу. Ту га дочека домаћица. Павлина не беше у соби. Учтиво пољуби госпођу Павловићку у руку и запита, где је госпођица. — Сад ће доћи, рече Павловићка одмерено и понуди Петра, да седне. У то уђе и Павлина и поздрави се с Петром пола збуаено, пола неопредељено. Петар је ликовао у себи. Разговор се врло тешко покретао даље. Тек по која кратка реченица о позоришту, о времену. Петар запита, где је господин Павловић, на што му Павловићка одговори, да не зна. — Скоро као са „четрдесетим", помисли Петар у себи. На послетку већ мораде изаћи с бојом на среду, ако су Павловићеви и били уверени, за што је најпре послао пукет. — Право да кажем, милостива и госпођице, ја сам дошао амо са извесном и са опредељеном намером. — Тако?! уплешће тихо Павловићка. — Дошао сам, да потражим срећу своју — шат је нађем. Дошао сам, да запросим руку госпођице Павлине . . . Павлина порумени и обори очи; и Павловићки пређе лака румен преко лица. Она погледи своју кћер, која није дизала главе, за тим се мало дакашље и иоче узбуђено: — Господине, нама би то ласкало, и будите уве-

рени, да нам и ласка. Али морам вам рећи .. . Павловићка мало застане и погледи опет Павлину. Петру беше доста; он је у себи ликовао, као никад до сад. Устане, поклони се и рече: — Милостива, ја сам био до душе спреман и на тај случај, јер никако нисам уверен у своју иеодољивост. Ми ћемо даље остати познаници, и ако ћу однети кући — кошар. Док је Петар говорио, гледала га Павловићка зачуђено, управо уплашено; Павлина је пак пребледила са свим. Кад је Петар свршио и пошао да се маши руке Павловићкине, рече ова: — Али, господине, нама ни на крај намети није, да вам дамо кошар; на против, моја кћи радо иолази за вас. . . али, господине, шта вам је? Питање госпође Павловићке беше са свим оправдано. Петар се при њеним речима заљуља, посрне, пред очи му искоче шарене звезде и као упуштена врећа, као да се састоји из самих зглавака, отромбољено љосне на пређашње место своје; беше блед као леш. — Донеси воде и сирћета, Павлина, велика радост и врућина онесвестише господина Светића, мога драгог зета. Павлина донесе брзо и једно и друго, и обе госпе трудише се око Петра. Овај мало отвори очи, али кад виде где је, брзо их склопи, и паде скоро у још већу несвест, из које га једва разбуди гласина господина Павловића. Домаћица му брзо саопшти, шта се десило. ■—- Од кад падају младожење у несвест? рече Павловић доброћудно и лупи Петра по рамену. — Извините, молим, стаде Петар муцати, ова врућина, па та . . . ср-е-ћа! — Не чини ништа, драги зете, говораше Павловић, и ја сам мало ушепртљио, кад сам просио ову моју. Петар .једва дође к себи. Устане, захвали се и хтеде да се опрости. — Није него, рече Павловић, данас ћете бар код нас ручати ! Петра опет подиће и врућина и хладноћа; али шта је знао радити. За ручком седео је до Павлине и мало по мало постаде стари Петар. Та нисам још венчан! тако се тешио. — Али од куд и да помислите, драги зете, (Пе-