Стражилово

Б р . 27.

423

тар се мало проврпољи), да ћемо вас одбити ! рече Павловићка. — Прво, пукет сам видео у предсобљу, те сам мислио, да је омаловажење. — Али! Та ми смо га метле на поље, да њега првог видите, и то као доброг гласника, настави Павловићка. — Тако! За тим дода у себи : Да сам то знао, било би од мене шумангеле. — Па шта вас је даље побудило на ту мисао ? — Оне речи: „Али морамо вам рећи", па онда поглед на госпођиду. — Ха, ха! насмеја се Павловићка, да сте мало причекали, чули бисте и свршетак, а тај гласи: „али морамо вам рећи у једно, и то искрено, да сте нам се допали одмах првог дана наптег састанка". Доцније бих већ казала и оне обичне речи.; само сам најпре хтела мало и ја да се изразим лепше, необичније. — Дед пите, зете, или још боље, пи, сине! рече Павловић и налије вина себи и Петру. Само кад си опет дошао к себи! Нетра почеше по мало занимати те појаве, и скоро да је био задовољан, што се, бар за сад, тако свргаила ствар. Доцније — но време много мења. Навлина се међу тим ужурбала око послуживања. Петар је но кад кад погледи, и тек сад поче да оцењује лепоту њену. Дошао је до врло мешовитог закључка. Кад се после ручка вратио у своју гостионицу, врзле му се разне мисли по глави. Тако се још није провео у свом веку. Шта сад да ради? Да загребе? Али куда? Да направи какав шкандал у Навловцима? Можда би му онда отказали руку девојчину. Шта ће ? ! У том заспи на дивану. Кад се пробудио, био је миран и хладан као свагда. Док се облачио, науми, да за сад осгави цео догађај такав, какав је. Временом, да како, да неће остати тако. Та и бракови се разилазе, за што не би и то „заручено стање" ! У кавани му је већ „његов" послужитељ честитао а гости су га гледали, само што му нису и они честитали. Ево и Павловића. Петар му пристуии на сусрет и обоје се удале из каване. — Чекају нас код куће, рече значајно; ићи ћемо у мој виноград. Петар се преда судби. Код куће беше све спремно. Павлина га дочека с умиљатим осмехом и пружи му руку, госпођа Павловићка прими рукољуб његов најмилостивије. Еад су пошли у виноград и били већ скоро на

улици, окрене се Павловићка Петру и рече му почетничким пуничким гукањем : — Драги зете, узмите своју невесту под руку! Још и то... * Прошла је недеља дана и више. Петар је за то доба пронашао у себи својства, о којима до сад није имао ни иојма. ГТавлини је одлазио сваки дан, али не, што би га срце к њојзи вукло, већ што му то беше нов „посао" к оним досадашњим пословима: да пре подне пије пива, да после ручка мало прилегне и т. д. Но осим тога поче и мало озбиљније мислити. Заљубио се није, о томе код њега не може бити ни разговора, али је приметио, да Павлина много више зна него он сам. То га је мало пекло. Павлина је чешће покренула разговор о нашој књижевности, о друштвеном покрету у нас, о многим појавама у животу, а Петру беше све то ^егга тсо^пЉ, непознато земљиште. Стидио се, гато тако мало зна, и први пут у животу свом запитао се: где је проћердао младост. Зар девојка, која је најмање десет година млађа од њега, да је тако код куће у свим питањима, а он, човек, који је прогаао толика свеучилишта, да стоји пред њом као ђаче, које не зна ни најлакшу лекцију. Петра поче то све већма копкати, и скоро да побегне из Павловаца, само да не црвени пред невестом својом. Али Павлина беше срца милостива; она је видела неприлику свога младожење, и понуди му из своје библиотеке многу књигу, да се колико-толико дотера. Доцније, мислила је, узеће га са свим у своје руке, и Петар, који иначе није глуп, већ само запуштен, знаће се наћи и у тој правој посластици животној. И Петар, који није узимао књигу у руке ни кад је морао, поче преко дана често да чита. Из прва је то ишло врло тешко; зевао је а богме и заспао је по који пут над књигом; али мисао, да се не осрамоти пред Павлином, гонила га живо, да ради и ради Петар се услед тога често гледао у огледало, да се позна, да види. је ли он баш онај стари Петар, ком је сваки озбиљан рад била последња брига. Тешко је ишло, врло тегако. Петар је кад кад и проклињао час, кад је узео оне новине у руке и читао „40 просилаца — 40 мученика". Проклињао је своју глуну и обесну мисао, да као четрдесетпрви бере себи кошарске лаворике, — али је ипак у своје време отишао Павлини, да с њоме проведе неко време. Еад год се пак враћао кући, признао је себи, да се добро провео: из прва често против воље своје, али доцније све искреније и искреније. А Навлина га је дочекала свагда својим благим