Стражилово

424

СТРАЖИЛОВО

Б Р. 27.

умиљатим погледом, и свагда му је обе руке иружила на сусрет. Она Петра није омаловажавала, што је био таква незналица; она га није ни жалила, шта више, она се у једну руку радовала, што ће да га „васпита". Она је читала Халмову драму ,,1)ег 8оћп <1ег ", те је уживала у Партенији, која васпитава и благороди дивљег али честитог Ингомара. Тако је она замислила себе према Петру, и с неким одушевљењем одала се одсадашњем задатку свом. Из међу њих није било да богме оне љубави, која озарава животно пролеће момка и моме. И ако се кад год дубоко у ноћ шетали по цветном винограду, опет ни једно није изустило оне срдачне, безазлене а кад кад и будаласте речи, које заљубљенима тако иду од руке, као да се од рођења само у том веџбали. Петар је на своје дивно чудо осетио у себи неку

промену. Време му не беше тако дуго више, он је нашао себи посла: занимао се својим мислима. Па ако је још свагда носле ручка прилегао, није тако дуго дембелисао по дивану, већ се после кратког времена дигао, много брже удесио и — отишао Павлини. А кад је тамо ручао, заборавио је и да прилегне. Тако дође доба и прстеновања. Петар сад ни најмање није пао у несвест, кад је на свом прсту видео прстен; само га је по који пут зачуђено гледао. Није ни мислио да „загребе" а још мање да „направи шкандал". К,ао да се измирио својом судбом, као да је био задовољан, баш задовољан — ах! та живот му неће отићи баш тако у тартањ .. . И Петар се пола радосно, што је стекао такву девојку, и пола тужно, што је оставља, праштао с Павлином, кад је полазио кући, да спреми кићене свате и да дође по своју невесту.

ЦРВЕНИ ЦВЕТАК. ПРИПОВЕТКА В. ГАРШИНА. (УСИОМЕНИ ИВАНА СЕРГИЈЕВИЋА ТУРГЕЊЕВА.) (Свршетак.)

, елу ноћ није очију склопио. Откинуо је тај цвет, јер је назирао у томе јуначко дело, које му је ваљало учинити. Еад је први пут погледао кроз стаклена врата, занимаху га ти сјајни листићи, и њему се учини, да је од тога часа постигао оно, што је требао да изврши на земљи. У тај сјајно-црвени цвет скупило се све зло светско. Он знађаше, да се од мака прави опијум; можда га је та мисао, разрашћујући се и примајући чудовите облике, нагнала, да створи страшну. фантастичну утвору. Цветак, у његовим очима, оствариваше собом све зло; он је упио у себе сву, невино проливену, крв (за то и беше црвен), све сузе, сву жуч човечанства. То беше тајанствено страшно суштаство, противност богу, Ариман, који узе на се скроман и невин вид. Ваљало га је откинути и убити. Но то је мало, — ваљало му је спречити, да не излије, при издисању, све своје зло у свет. За то га је он и стрпао себи на груди. Он се надаше, да ће цветак до сутра изгубити сву своју снагу. Зло ће прећи у његове груди, његову душу и онде ће или бити побеђено, или ће победити — тада ће и сам погинути, умреће, ал' ће умрети као частан борац и као први борац за човечанство, јер до јако се нико не осмели, да се бори са целим злом светским. — Они га не видеше. Ја сам га спазио. Могу ли га оставити у животу? Боље смрт, И он лежаше, изнемажући у борби с утворама; те борбе и не беше, ал' он изнемагаше. Јутром га фелчер затече једва жива. Ал' мимо све то, за неко време узбуђење нреузе мах, он скочи с постеље. па као и пре трчкаше по болници, разговарајући с болесницима и са самим собом гласније и будаластије, него икада. Не пустише га у башту; кад виде лекар, да му тежина опада* а он при том никада не спава, већ удиљ тумара те тумара, даде му штрцнути под кожу велику дозу морфија. Он се не противљаше: срећом се његове луде мисли некако сложшне с том операцијом. После тога брзо заспа: престаде махнито кретање и не чујаше се више громки мотив, који га праћаше и који постајаше од такта његових бурних корака. Заборавио је на све, престао је да мисли о свему, па чак и о другом цветку, који је ваљало откинути. Опет га он откиде, после три дана, на очи чувару, коме не иође за руком, да му у том стане на пут. Чувар га повија. С громким и тријумфалним ускликом побеже болесник у болницу и, јурнувши у своју собу, сакрије биљку у недра. — За што ти кидаш цвеће? запита чувар, утрчавши за њим. Ал' болесник, који већ лежаше на постељи, као обично, скрштених руку, поче да го-