Стражилово

524

СТРАЖИЛОВО

Б Р. 33.

хумско-босанскијех под војводом Влатком, војска Лазарева, као што народна традицнја каже, на сто хиљада бораца порасла била. Турска војска прије Мурата I. састојала се само из коњице, јер је правому Турчину срамотно се чинило, пјешке војевати. Течајем времена стекли су ,до душе Турци нешто и пјешадије у контингентима трибутарних кнезова. Али тек Мурат, кад г. 1360. ступи на пријесто, побрину се, да створи сталну и редовну ијешадију, која ваља да је увјек спремна „скоком, куд он мигне оком." То су били јеничари (т. ј. нове чете). У ту сврху отимали су Турци мушку дјецу хришћанску из онијех нредјела, које су притиснули, па би их потурчили и послије за јеничаре васпитали. К њима су долазили још и они хришћански одрасли младићи, које су чим тим примамили или пригнали, и још којекакви пустолови јевропски, који су ишли „трбухом за крухом", тако, да је већ прве године (1362.) јеничарски одјељак нарастао био на 12.000 пјешака. Мурат је овој новој пјешадији дао велике новластице; јеничарски ага био је иза великог везира први великодостојник војске и царства. Јеничари су били нодјељени на четири класе и то: а) џемет т. ј. тјелохранитељи султанови; б) буљук т. ј. племенита гвардија (Жђе1 (таг<1е), у коју се сам султан морао уаисати као ирост гардиста; в) сејмен и г) аџами-оглан т. ј. прости војници. Ове и друге повластице намамише за мали час и правов.јерне најбоље Турке, да се упишу у јеничаре, те тако норасте број те нове пјешадије на пречац тако, да их је год. 1382. већ било преко 120.000; а год. 1389. може се слободно узети, да их је на Косову било више од 150.000'). Јеничари су били увјек на цареву хљебу. Из тога се види оштроумље Муратово, да је одмах познао, да у Јевропи не може војевати без нјешадије, и да је одмах иронашао начин, како да ју на брзу руку створи. Кад јеничарским ортама прибројимо контингенте разнијех везира, наша, бегова и трибутарнијех емира, дахија и т. д., онда нам се не ће чудно чинити, да је Мурат могао на Косову саставити 300.000 војске „опојене вјером пророковом, овејане у трисга бојева." Народна је дакле традиција и у томе погледу са свијем основана, да је било 100.000 српске, против 300.000 турске, војске. Но како су хришћани у свијем ратовима проти Турцима (и у XVII. вијеку), премда увјек у мањини, често знали одржати побједу и проти трострукој ве') За бујук-Сулејмана год. 1621. било их је 249 орта (батаљуна) са више од 200.000 бораца.

ћини, могла би се била одржати побједа и на Косову, да је свак чинио своју дужност. Ето тако, мој „непогрјешиви" господине! Видите, да се даје из нашијех народнијех традиција извести повјесница истинита и права на основу здравога разума и критичког истраживања и без Орбинија, Дифрена, Стритера, Цинкајзена, Левенклауа и другијех, којијех ни набројати не ћу, и да нам није нужда њима за љубав нијекати ни Богдана ни Југовипе, ни Милоша ни Милана ни Ивана ни Срђу Злоаоглеђу ни грлатога СтрахиниЛа ') бана, а ни „ матере биједе, вечере кнежеве. и Они тамо су писали само да своме свијету иокажу, да умију што написати и да покажу да знаду, да има некијех народа тамо „\ уо ћт1:еп \уе11 т <1ег Тагке1 сНе Уо1кег ап етапс1ег 8сћ1адеп." Та сјетите се, молим вас, ваше младости, кад сте почели у школама учити ђеографију и историју, каквијех покора ту нијесте морали слушати и читати! Па погледајте у ђенералну Л^ејзз-ову карту турске царевине од год. 1829. па ће те видјети у њој чудеса, те ће вам се чинити, да гдје-гдје имате пред собом иредјеле мјесеца! 1Ја такови писци да су нама бољи аутори од наше народне пјесме и приче, која је од XIV. вијека проносила српску славу и српске јаде од оца на сина! 11а молим вас, зар су повјеснице и једнога народа у Јевропи у свему са оригиналним актима документиране? Па де, дирните у Вилима Тела, Роланда, Цида, Вајарда и друге, о којима се дивна чуда причају, иа да видите, како ће сви на вас напасти као осе. И мени су, који но сам дилетант, у очи нале многе погрјешке у историји српској, коју је досад написао г. Панта Срећковић, јер тај господин није себи труда узео, да по годинама сравњује поједине особе, па да израчуна, јесу ли могле заједно живјети или један другог рађати. Но за то се не мора Панта одмах — уједно са свима Биограђанима и Шумадннцима — да протјера „замашнијем ударцима" у „Турке, Грке и Цинцаре", него му треба изићи на сусрет са сгварним' основаним исправкама зте јга; јер и „непогрјешими" ваљда не ће хтјети, да се сви остали истурче, а он да остане „<1ег 1е1и1;е (8егћеп-) МоМкапег." Ми смо сви у нашој повјесници мање више збуњени с тога, јер смо из младости све на туђинском 1 ) Па све да је војека српска бројала само онолико, колико „неногрјешими" нагађа т. ј. 60.000 бораца, зар није ту морало бити и ссим Мусића Стевана, Дмитра војводе, Вука и Влатка, још неколико војсковођа? Ја мислим, да би их у војсц,и од 60.000 морало бити бар једно двадесет.