Стражилово

Б р . 33.

основу учили. 1 ) Сад нам треба само још да одбацимо сами своје најсветије успомене — народну традицију, — па ће се наши „ иријатељи " одмах пожурити, да нам докажу, да је и оно апокрифно, што је у споменицима. За то рат за нашу народну трад и цију ироти сваком, ко у њу дирне, као да нам је дирнуо у зеницу! Не војујмо дакле „инат за инат" један на другога, јер „у снону је јачи прут", не тјерајмо један другога из пакости или из пусте сујете у „Бугаре, Турке и Цинцаре", јер нас је и онако мало, него исправљајмо се братски, усавршујмо се поучавајући ') Има у нас на гласу један истраживач српске повјесниде, који не може да изиђе на крај са Десом и Немањом, те тврди, да се оно, што Византинци пишу о Деси, тиче Немање. То је најлакши начин, ствар преломити, али ја мислим, да ће се нешто дубљим проницањем наћи мјесга и Деси поред Немање.

Један другога, а 11 влаги ^ к < о * пазимо строго, да нијекањем овог ил онога не учинимо оно, што но Нијемацвели: „Лаз Кт<1 :гт<; с1ет Вас1е ашзсћгШеп." Не потварајмо је*ан другога са оним „нешто ради, нешто кради" — него рецимо један другоме јеванђелски: ксл мол ткод н ксд ткол мод, н нросдакнхт. сд кт. нихт>; а раме уз раме станимо на биљегу против онијех злотвора, који краду наше српске пјесме и приче, па веле да су њихове, српски пам отимљу језик, премда му ни нагласка никад научити не могу, српско нам нијечу име, а ево сад већ ударише, да нам осакате и нашу повјесницу којекаквијем измишљотинама; — па онда, — ето мене к вами, мој „непогрјешими"! да вам метанишем, да вам пољубим освештану десницу и да ме ви причестите — онако по обичају Маркову — тулумином добра сријемскога вина.

СРПСКИ ЈЕЗИК У „ПОТОЊЕМ АБЕНОЕРАЖУ" ПО ШАТОБРИЈАНУ СПЈЕВАО КЊ. НИКОЛА. ЦЕТИЊЕ 1888. У КН>. ЦРН ДРЖАВНОЈ ШТАМПАРИЈИ.

Лани је изашао чланак у „Гласу Црногорца", гдје се нисац тога чланка дохватио и мене, што сам бранио и тумачио, како Црногорци локал акузати вом и акузатив локалом замјењују, као: Ја у Црпу стојат не ћу гору. У колибу ноћих Мрконића. Сузе саме скачу па очима. Ја немам тога чланка при себи, нити му знам натниса, нити у којем је броју „Гласа Црногорца" штампан, само се толико сјећам, да ми се замјерало, што сам те локале и акузативе Црногорске бранио, јер су то, по схваћању писца тога чланка, погрјешке. Да чудне филозофије, а још чудније смјелости! За велики дио народа српскога казати, да погрјешно говори! Ко може данас тврдити, да народ погрјешно говори, кад је народ творац језика. Та језик је израз духа народнога. Тако је некад мислио Милош Светић, који је хтио Вука да исправља. Ја нак кажем, да све, што је у једном језику, да све што народ говори, да је добро, јер језик не бива по вољи појединога човјека, него њега ствара дух читавога народа једнога. Чим народ један већи, тим и језик његов мора имати више центара, средокраћа, од којих језик са једнаким особинама све донде донире, докле допире мећусобни саобраћај индивидуа. Тако имамо више дијалеката. Имамо дијалекат јужни са црногорским, херцеговачким, босапеким и дубровачким, источни са рееавским и

сремским, и западни. Ко може сада казати, који је дијалекат љепши од којега. Ја мислим, да су сви лијепи и мени није ни један љепши од другога. Кад би мене гштали, којим дијалектом треба да нишемо у српској књижевности, ја бих одговорио: лирске пјесме требало би да пишемо источним дијалектом, јуначке пјесме јужним и то црногорсгшм дијалектом, а науку југозападним дијалектом, т. ј. онијем дијалектом, којим је писао покојни ђуро Даничић, јер он најбоље одговара старом словенском језику и свијем другим словенским језицима. Мени је дакле драг и мио један дијалекат као и други и све, како се у појединим крајевима говори, мени је добро и лијепо, јер тако народ говори, а језик не може истјецати ни од које друге стране, него једино од народа. А што народ говори, то је истинит, жив говор и њега не смије и не може нико ноправљати и исправљати. Њега могу само тумачити и то тако тумачити, да се мора све оно оправдати, како је у њему. У „Потоњем Абенсеражу" пјесник пјева црногорским дијалектом са свијем љеговим особинама и по томе није истина, што у 29. бр. УГепса неко критикујући „Потоњега Абенсеража" вели: Рјевшк је ргМгиао пјеке озоћте сгпо§огако§а сЦја1ек!:а, аН Љ ироћ*е1)1јата уеота ггјеЉо, ропајраее, ако је 1>а.8 Ша пиис1а гагасН те1;га. Колико је овдје ријечи, толико је неистине казано. Пјесник се баш држао са свијем дијалекта црногорскога и ја ћу овдје спо-