Стражилово

574

ОТРАЖИЛОВО

Б р . 36.

наши стари калуђери били њекад, па кад зна, да су они једини књижевници били, да су они неуморни трудбеници били за цркву и књижевност српску, да су они напунили све намастире и цркве српске дјелима својима, па кад ово испореди са данашњим ириликама, онда нас мора ова мала књига архимандрита Дамаскина Бранковића разведрити у данашњим данима. Уксиши удокккћ Доукгст, ургнор1ЦМ|1> рекао је Јовану ексарху бугарском: Попови укто н:сп, нно Д1.ЛО (цуенига ; дд 1сл1 ,мл жс к.сн слоужккж тљ приЈАм., то и се ижвдз гестк дђллтн . Овдје се под 01'уеим1см1, разумијева иисапе. Да пријеђемо на ствар. „Одломак из брачнога ирава" израдио је г. Дамаскин Бранковић по чувеном дјелу др. Јос. Чизмана и таком дјелу не би имали шта замјерати, баш да се и разумијевамо у.таквом послу. Г. Дам. Бранковић и не тражи то од критичара, него он иште, да се у његову дјелу, „употребљени (сриски) називи за сродство прорешетају." Што се тиче језика, ова је књига заиста лијепим језиком српским наиисана и такојасно и разумљиво, да је може сваки читати. Технички су изрази народни и што у народу нема, то је по народном калупу скројено, као што је н. п. првобратучеди, другобратучеди, трећебратучеди. Само не знам, шта ћемо са деда-стрицем ? То ми се чини, да није добро. Деда-стрицем зове г. Бранковић дједина брата. Израз за дједина брата не може се у једној ријечи наћи. По што се — као што видим—узима стриц као главно у лози, то мислим да би српскије било назвати дједина брата дједом ио стричевој лози. По овоме би требало и баба-тетка и деда-ујак измијенити. Г. Бранковић лијепо зове мушку лозу род ио крви, а женску лозу род ио млијеку. Тако народ каже и тако Вук има у својем српском рјечнику. Употребљавајући тако ове народне изразе хтио је г. Бранковић да буде још јаснији, те је гдје гдје ио крви и млијеку разјашњавао и допуњавао другијем изразима. Тако он каже: „род ио млеку или танкој крви ." Народ зна добро, шта је то род ио млијеку, род ио крви, јер је он сам те изразе и створио, за то није било потребно тумачења ради додавати још ио танкој крви, ако тај израз ао танкој крви није народан. Г. П. Будмани у Кјесшки ћгта1;ако§'а Ш згрзко^а јегака код ријечи Бга§ вели : 8Уој1:а ро с1е1>е1ој Ш 1;апкој кгуп Мени није познато, да народ говори род ио дебелој или танкој крви. Ја не знам талијански, али чисто бих на памет рекао, да ће дебела и танка крв бити по талијански. Као што сам већ рекао, господин је Бранковић написао ову своју књижицу лијепим језиком и изрази су за сродство у њој народни, а што нема у народу, то је по народним изразима сковано. Само ми се не допада ријеч родоначалник, коју г. Бранковић

употребљава. Гијеч родопачалник није српска, него руска. Та ријеч није добра као сложена ријеч, а и рухо јој је руско. У старом словенском језику гласи млуалмшкт . и по томе мора српски гласити начелник или начеоник, а руски началник. А и као сложена ријеч родоначелник није добра по оном правилу, које сам ја открио, о чему сам на више мјеста у својој књизи „ 0 сриском језику " говорио, тумачио и доказивао. Као што не ваља градоначалник него градски начелник, тако исто не ваља ни родоначелник, него начелник рода или начелник роду. У осталом ми желимо г. Дам. Бранковићу од Бога здравља, да не би остали само при „Одломку из брачног права" иего како би цијело дјело могло угледати свијета, од којега би имали богослови велике користи а књижевност наша обогатила би се изврсним дјелом. 2.) У Вјссшки ћгуа!;8ко§а Ш агрвко§а јегЉа каже г. II. Будмани код ријечи §Ма1ас ово: кос! тпо^јећ рхваса па,ћос1е ве г пеуа1јаН оћНс! дШаос иа пот. вт§. Г дШаоса га §еп. р1иг. У истом гјесшки стоји код ријечи дШа1ас: ^пјеакот дШаос. Ја не могу никад одобрити, да се каже, да су облици гледаоц и глодаоц неваљали облици. Г. II. Будмани ваљда мисли, да тијех облика нема у народу, да их народ не говори. Ако то мисли, онда би имао право. Али ако зна, да ти облици живе у народу, па ипак каже, да су неваљали, онда мислим, да љуто гријеши, што тако каже. Не могу пак замислити, да г. П. Будмани не зна, да народ српски говори и гледаоц и глодаоц, па кад зна, да тако народ говори, како онда може казати, да су ти облици неваљали Ја мислим, да је народ творац језика својега, те по томе све оно што он говори и како говори мора бити добро. Ако дакле заиста народ говори гледаоц и глодаоц, онда ти облици не могу бити неваљали. Ја сам без сваке сумње потпуно увјерен, да народ, особито у Сријему, говори гледаоц и по томе мислим, да је тај облик тако исто добар као и гледалац. Ми не смијемо никада казати за облик, који заиста живи у народу: овај и овај облик не ваља. То је погрјешно мишљење. Ваља дакле разликовати облике, који заиста живе у народу, од онијех облика, који такође живе у народу, али су према старијим словенским облицима и према облицима другијех словенских језика но нашем мишљењу правилнији. Ја знам, да у српском језику живи облик гледалац и гледаоц и по моме мишљењу не смије се казати, да је облик гледооц неваљао, јер он заиста живи у језику. А кад живи, онда не може бити неваљао. Гијечју што у језику живи, то је добро и правилно, јер у њему нема неправилности, него све бива и све се мијења по законима. Не треба дакле бркати језик књижеван са