Стражилово

ш. 738

СТРАЖИЛОВО

Б р . 46.

њушка је отворена и нема четри седланика и двије сејсане! Разумјенте, богме, иа потекоше за њим. Коња нема, али брава није развртана. — Ти си, Шкељо, заборавија закључати синоћ! рече ковач — Нисам ја, него Букар је заборавија... — Мучи, бештијо! викну ковач. «Букар је заборавија!!» А нисмо ли га понили синоћке ка' мртва? . . . Него, ја мислим, да није зла. Коњи не били привезаии, а врата отворена била, па пошли к води. Ајдемоте трагом! . . . Земља је била влажна, те се трагови јасно распознаваху, али међу коњским копитама бјеше и људскијех стопа. За иста трагови иђаху к води, али од воде не бјеше их"ни на лијево, ни на десно. Сви се укочањили. — Ма како је ово? иита Бакоња. — Потопили се, на моју душу! поче Дундак, трљајући црвене очи. Дојадио им живот, па лиио сложно и договорно рекли: ајде да се утопимо! И што рекли, то извршили, ка што јето видите . . . — Ти се шалиш, кад није до шале! . . На то Дундак удари у смијех и поврну: — А да шта ћу друго, кад оћете да бенетате? Видите липо коњски траг, али видите и босе стопе приковођана, а видите и говеђе папке . . . — Јест, Исуса ми! прекиде га говедар. Јево и волујског трага! . . Ајме мени, биће повели и . . .! — пак отрча пут наслона, остали за њим. Говедар, чим би пред вратима, обрну се к њима и рашири руке. Допадоше сви. Врата разврнута. Уљегоше сви заједно, као гужва. — Ајме мени, нема Китоње, нема Свилоње, нема Плавоње! . . . — А што и' набрајаш? прекиде га Дундак. Нема плуг волова, ни дви краве музаре — оно, што је најгоре било. — Пак иоче да попијева, као поскочицу: „Шест моји' вочића „И дви краве музаре! „ И дви краве музаре! Одатле пођоше у стојницу, гдје затекоше све у реду. — А шта ће им ситнеж? вели Дундак. »И дви краве музаре! И дви краве музаре!« . . . Дај ми каву с мликом ! . . . Нема млика, шјор! ... А за што нема млика? . . . За то, што су ириковођани повели краве, шјор! . . , А за што су

и' повели? . . . За то, што пису имали своји', шјор! . . . Сви му се другови смијаху, онако не баш грохотом, али тек смијаху се, а Бакоња блијед, простријеља их очима и стаде да их грди: — И ви сте слуге светога Вране! . . И ви ли сте иоштени кршћани! . . . — Полако, ти мали ! одсијече се на њ млинар. Ниси ти још ста' да заповидаш и да бректиш, него ајде за својим послом! . . . За тијем се млинар зацрвени, а очи му плануше, па искочи вичући, колико га грло служаше: — А ко је момак! . . А за светога Врану и његове ране, покраде се манастир! . . Берија! Беери-јааа! Амо те, амо, бее-ри-ја! Сви заберијакаше као помамни, Дундак највише. — У звона! у звона! и пуцајте! виче млинар. Бее ри-јааа! Тројица се објесише о конопе, те заљуљаше сва четир звона; остали прихватише оружје из мађупнице, те учеста пуцњава, као да се крајина завргла. Дажд је једнако лио. Свијех седам фратара, и Балеган осми, искочише из манастира. Фра Брне, без мантије, огрнут кабаном, држи се за куљу. Срдар први допаде ка гомили слугу. — Шта је? . . . Шта би? . . . Чим разумједе, шта је, потече к води, слуге за њим, ђаци за слугама, фратри остали и Балеган за ђацима. Потоњи бијаху на муци, јер не могаху стићи ни дознати, шта се догодило. — Нико се утопија! вели стењући Пирија. — Сигурно, то је! прихвати Дувало. — Та-а-а-ко! Па шта-а ћемо му ми! — Али, може бити, да је и што друго! Срдарина кад виђе, да се трагови не размећу, потече дуж ријеке ка броду. Остали сви, истим редом, за њим. Бакоња сустопице за Срдаром. Кад стигоше испод русја, али нема ни сплава, ни лађа. Дундак зазвијука и завитла руком. Срдар га погледа. — Шта мислиш, Дундаче? — Мислим, да су и' потопили, ако су имали вримена . . . ја ли пуштили низ воду, знајући, да ће у море. — А зар не би могли ди запети ? — Могло би и то бити, јер вода није велика. — То ћемо најприје видити! рече Срдар,