Стражилово

Б р . 46.

СТРАЖИЛОВО

739

па поче опет касати, истијем иутем натраг. Је ли све коње повело? запита у трку Бакоњу. — Не . . . остала су четри товарна! — Ајд . . соколићу . . ти си најбржи . . ајд потеци, па . . изведи . . сва четри . . Бакоња као стријела одлети. Залуду га стриц, који с осталијема чекапге гомилу, устављаше, мали се не устави. — Шта је, за бога? питају сви у глас. — Како шта је? викну љутито Срдар. Зар још не знате, да смо покрадени! . . . У то Бакоња доведе четири голе сејсане. Слуге почеше иотање причати. Срдар окрочи понајбоље кљусе, па га нагоњаше у воду, али кљусе не шће. — Удрите га! виче Срдар. — Не за бога у воду! . . . Нека враг носи, што је понија, а чувај се ти! моли гвардијан. Сви почеше да га одвраћају. Стотипак најближих прековођапа, људи, жена, дјеца, чуло звона и пушке, пак трче-. А кад угледаше фратре и слуге у гомили, крај воде, стаде и њих вика. — Удрите, кад вељу, и за мном ко оће! виче Срдар. Бакоња први ћуши ногом кљусе, па онда му припомогоше. Коњче загази, пак мало по мало ослободи се и заплива. Вода га је носила попријеко, Срдар је махао рукама и обадао га петама, и он у води до паса. Удри, удри, пак преплива. Прековођани стигоше и сви једанак заграјаше, а тако исто манастирска чељад с друге стране, те заглушише једни друге. У тој карабулини Бакоња узјаха на другога коња и угна га у воду. За њим узјаха Шкељо на трећега, и пође за ђачићем. Четврта мрцина бјеше болесна од бљуте, те једва крачаше по земљи. На њој ћаше Вртиреп, тобоже, да иријеђе воду, али га одвратише. Бакоњин коњ два пута потону, те маломе остајаше само глава изван воде. Диже се велика вика. — Спасите дите! . . Ко је пливач? . . Спасите дите! викаше фра Брне. Дундак, за колико би се човјек прекрстио, изу се, свуче беневреке и гуњ, пак заплива у студену Крку. Бакоња се не бјеше препао, него вртијаше главом, да не треба помоћи; пак се присјети. попусти оглав, а измаче се на сапи, као што I

бјеше Шкељо одмах учинио. Обојица изађоше на крај у исти мах. Дундак се врну. Срдар загрли и пољуби у чело Бакоњу, пак сва три коњаника кренуше низ воду и поведоше народ за собом. — Сад ви сви ајте на скелу, да будете у иомоћи, ако довезу сплав! Нареди гвардијав. — А ди је Букар ? пита Тетка. — Јади га знали! Како се синоћ облока', зар још спава! одговори неки. — Е, па зовите и њега, јер би он мога' ваљати колико вас три. Ајте! Слуге пођоше гдје им би наређено, а фратри и ђаци нут манастира. — Ајте ви отворите цркву, јер није разлог, да јутрос не буде службе ! рече Дувало ђацима. — Ово није могло бити без домаће издаје! Ово се види да је домаћи прст! поче гвардијан хучући. — И ја сам то одма'промислија'! И ја сам одма' посумња', а знате на кога? — На кога? — На Стипана, валај! рече Дувало. — Добра ти је та! повикаше сви, осим фра-Брне. — А шта ти мислиш, Брне? пита га Вртиреп. — Ја мислим, како онај галијот умало не заглави ! А истираћу га! Одма ћу га данас истирати . . . — Ајде, човиче, остави сад то! Дите се занило . . баш јуначко дите! . . а јонет споради кога умал што не заглави? Јопет споради тебека . . . Него, кажи, што мислиш о овоме послу? . . — Ја мислим, да ми је враг понија двиста талира, јето ти шта мислим. А шта ми помаже, да се дозна, ко је кривац? Шта ми помаже, да и' десет мушкетају. Коња вишејане види', јер је он досад, може бити, на турској граници . . . — Тако је, вире ми! прихвати гвардијан. Четри седлаиика, рачунај, по дви ста талира с оправом, пак два добра товарна, метни но педесет, то је девет стотина талира, па шест волова и дви краве, метнимо не више но по двадест, то је сто и шездесет. 0, сад додај два бродића и сплав, рецимо јопет стотинак талира — то ти је око дванајст стотина очишћено јутрос на чисту сриду! — Додај половину те суме за зогове и за други трошак око тога! рече Тетка. — Тако је, боме! ... Јето тако је! Алт-