Стражилово

Б р . 49.

СТРАЖИЛОВО

795

бека јутроске, а још је нико има' дугае да ми удара главом о зид! . . . Дувало поче јако кашљати. — Та-ако ! Десет година, велиш ? Таако! Ја би ириста и на петнајст за менека . . . — Не бојим ти се ја, Брне. за то . . Ниси ти бага нримека срда . . . онај. . . јеси на први ма', али те брзо нрође! Али меника је пупта овдинак, и остаће, докле се не изуларим! показа Блитвар на срце. — Не бојим вам се ја обама за то! Прикужићете и ово и грђе. Него се чувајте оба да вам . . . крк! . . . да вам жила не ирсне, ка ономе, јер сте тусти и лине тилесине. С тога би боље било да постите по старинску, да постите све до ускрса! каже им Вртиреп. — Нрођимо се гаале! . . Прођимо се задивања на ови дрни дан ! . . Таако ! . . Је ли икада ваки дан освануја у кући св. Фране! ? . . — Јест, вирама, и грђи' бивало онда, кад су Турци биснили по нагаим крајевима . . . — Бивало је, може бити, грђи' фратрима, али ни онда није никад светац нага обркатија и оћорија ! . . . — Е, платили, да бог да, платили иагаи исконаници! . . . Тртак допаде. — - Јето и сплава и два брода! Већ су се примакли и пуни су свитине!. . — Добро је и то у овликом злу! рече Вртиреп, кренувши први . . А да нисам се нада, валај, ни њима . . . Биће запели о раките, прије слаиова . . . — Ама, .ја не би' пушта' пуно пука амока ... барем за данас . . . — То ће уредити фра Јаков, не мислите !. . Ди је он, ту је ред! опази Тртак. Бјегае вјетар утолио. Срдар и Бакоња и с њима десетак приковођаиа бијаху у сплаву, који су други вукли конопима, јер весла бјеху лупежи иотопили. Два бродића, пуна чељади, привезагае за сплав.

— Све сам разумија и знам! викну Срдар браћи. Нигата ми не говорите, ни ричи једне. . — Добро, али иа што ће овлики народ? обрну талијански Вртиреп . . . Знаш, ја би да остану ови што су с тобом, а они у бродићима нека се врну! . . . — Како год знаш и оћеш! . . Видиш ли, да не могу на ногу стојати, ни очима гледати? ,. А биће јога добро, ако кожом не плагим ! . . . За иста бјеше човјек као да је десет година тавновао. Он се упути лагано к манастиру. За њим се извуче Бакоња, иа Шкељо. Оба се једва на ногу' држаху. Опет настаде и потраја метеж, пак се разиђоше. Фратри отидогае да се одморе; возари и неколицина с њима остагае да чекају љекара и суђе, а остале слуге и сељаци у мађупницу. Бакоња је неколико нута опочивао до ћелије. Дочека га стриц: — Таако! несрићо, божјаче, губо, изроде, магаре од магарета. . . Бакоња, не хајући већ ни за што, дохвати суд пак се нали воде, пак се свуче го и преобуче сухе хаљине. — Таако, безобразниче . . ирида мном да се свлачиш, је ли! . . . Шта би' ја јога дочека', кад би те трпија? . . Али је ово послидњи разговор међу намика, за то не ћу те ни прстом дотаћи ! . . . Послидњи је ово разговор међу нами, вируј ти фра-Брни, а у фра-Брне нису дви ричи! . . Сутра зором нека те враг носи, откуд те и донија! . . . Ти да ми сејуначига! .. Ти да на коњу припливаш Крку! . . . Губо од губе! Губо од губе! . . Угледа' се момак на онога манитова! . . А бија би исти он, упљунути он! . . Ерасан мисник, валај! . . Али не ће тога бити, него ћеш козе пасти! . . . ћаше и даље фра Брне, но Бакоња леже и засиа онај час, те стрицу не оста друго но лупну својим вратима, иа леже и он. (Наставиће се)

БРАНИЧ СРПСКОГА ЈЕЗИКА. ОД ЈОВАНА ЖИВАН01ШКА. 1.) У Кјесшкп ћгуаљзко^а П1 вгр.чко^а језика нели 1 В није наставак за раг4. ргае^. ас*„ 1. него је вш г. ГЈ. Будмани код речи Лосг за рагЧ. ргае^. ас*. I. I наставак за све врсте а « се умеће зева ради издошав, како је ностао од дошад, ово: 8 па8ј,а\ г кот е међу основе инфинитивне и наставка з ш код оних ргес1 којует ЈарасТа (I: Лотс. Г. II. Будмани мисли, глагола, којима се основа свршује на самогласно да је дошпв постало од дошадв на је у овом облику слово. Тако у старом словенском језику у првој врд испало. Ја мислим да ово тумачење није добро. сти додаје се основи ипфинитивној наставак гуш, да