Стражилово

-13 171 џ-

11сг(1 овај Колосеум, како ми кажу, треба видјети ноћу, при заиаљеној зубљи, или кад га широм мјесечина преКрили. Онда се н.егова грозна, ал' уједно величанствеиа прошлост стане још јаче гледаоцу призирати. Тако ће и бити, но свој прилици; ноћ је већ но себи кадра, да ствари, које човјек мотри, неком особитом иијансом обоји: најош кад је у човјека разгријаиа Фантазија. Ја нијесам још ирилике имао, да га у таковом виду гледам; ал' ми онет није трудно, номоћу литераргтијех успомеиа, што ми се но намети врзају, да ову , некад тако ејајну и бучпу, а сада тако мртву и опљачкану нозорпнцу идејално оживим, гледајући са ове висипе опај оцустошени круг басамака, гдје се стипао сав једаи иарод, гдје је читава једиа цивилизација, са својим суве|)ени,ма. својим закоподавцима, својим војницима и свештеницима долазила да се насла1)ује иризорима, који у сваком иогледу бијаху у онријеци са осиовним пачелима, иа којима почива сва зграда модерие просвјете: правдом и слободом. То је, без сумн.е, страшпо п ужасио било; али су опет само ти сурови обичаји могли да оне ироовнјећепе дапгубнике сачувају од млитавости и ])азблуде: сурови нризори стварали су сурбве л.уде. Ратна слава и уживање у цијжусу, то су главне црте оног освајачког соја, који бијаше себи стотип.ак другијех народа, иа свијем ириродно чии.аше, да те своје ноданике (рецимо тачпије: робове) ексилоатише у обрађиватву земал.а и да с п.има подмирује иотребе својнх амФитеатара. Грађанип римски бијаше тврдо увјерен, е су га богови само за то па свијет дали, да заповиједа народима; и с тога се п.ему, као год иашијем Црногорцима иројичког доба, свака ручпа радп.а срамотна чинила.

Кад би се пакон срећпе војне славодобитпо у пријестоницу вратио, ои би се безбрижно одао бадавиеању, обилазио тркалишта и куиатила, очекујући да га храни држава, ца|) и богаташи градски. Рствт е1 тхвпзвз! — то, му је свагдањи поклич био, а владалац, хоћаше ли да буде мираи па своме пријестолу, морао се бринути да му ту тјелесну и душевну храну нрибавља. И тако гладијаторске борбе н остале крвне и бескрвне игре иостадоше времепом Риму права потреба. Оне су парод држале у доброј вол.н, нодржавале у н.ему ратоборпост и, што је тирапима главио било, одвраћале п.егове мисли од послова јавних. Опет вел.у: то с.у страшпе, ужасне забаве биле, против којих се дапас буии и ум и срне л.удско; такове нризоре

ми, синови хуманог

XIX. ви-

ии

Српкиња из .Серкса:

иотчнппо му се са

јска, пе можемо без ужаса замислити. Па онет, који од иас, литерарних хаџија, посматрајући ове голе развалине, није у својој души грјешну жел.у зачео, да се по каквом ..дивпом чуду они грозпи а.Г уједно и грандиозни призори иред п.еговим очима за један оа.ми часак понове ? Сва је прилика, е модерии човјек не би кадар бно тако страшан вндик пи да издржи; деветнаест вијекова христјанства и скрајна живчана, осјетл.ивост јевронл.апииа ,,Гш с!е 81ес1с' ]'ро,зи се већ па саму номисао. Па опет, вел.у, коме штје та биака и за час, у мозгу снјевиула? Бадава: римски Колосеум, ма и овако осакаћен, нотресује човјека до вртоглавнце. Какав је тек морао изгледати оне страховитс поћи, кад се бијесном Домицијану црохтједе да нриреди крваву нредставу нри заиаљепим буктијама, нагиавши у циркус, новијем иримјером, и саму жепскадију! Зажмурих, на ми се учипи као да глсдам вулкан, који се нуши над језером л.удске крви.

мисао, ма

(ПастцгшТк; се).

Марно Цар.