Стражилово

43 402 е*-

Опет бојак, од синоћњег тежи, Л у зору Бенде свладан лежи, Веше по дпе, кад бунован уста. Али ево цике лупе, На ново се гости купе: „Ручак дајте ! . . Камо женик?" Виче чета пуста. Бенде слави. Трећи дан је био ... Овај му је са свим зацрнио. Свирка јечи, клицати се хтело, Ал и гости клетву виде. . . Плес је стао, шанат иде: „Овој свадби нема среће, Крвљу се почело!" Пон је дош'о да испита тајну, Пита Венда, пита неву бајну. Бепде ћути, млада јеца само И к'о роса сва дрктећи ]'ече то: да не зпа рећи „Ено" вели „оружница, Ид'те ноћас тамо!"

Виће страже. — Кад је стигло вече, Бенде, боЈган од похлепе, рече: „Ноћас ћу те обљубити, душо!" Иде, где му спава пева Г>аш иетао ноноћ пева А п с куле дканаест куца, Кад је Бенде у1п'о. „Ја те чекам, Венде — сад још само, Још један пут да се огледамо! 11л ме уби, ал уби цоштепо, Или ја ћу тебе, шушу, Дух мој твоју грешну душу, Нек се кида неверници Лако срце твено." Јурну Бенде, а очима сева, Препаде се као никад нева.... Стража гледи: „Луд је! Луд је, јао!" — 1>енде ђипа, ваздух сече, Мрке сенке. .. свако вече... И од страже тројицу је Грозно носекао.

Покри Бенда тамнпца и чама... И ту гледа привиђеља сама. Невеста се преудати не ће: „Првог нисам вредна била, Други беше грех и сила За дувну ме, оче, ирими, Ка-д сам таке среће!"

Благоје БранчиА.

НОВИ СВИЈЕТ У СТАРОМ РОЗОПЕКУ. Прича Сима Матавуља. V. Раиоранилци стари капстапи. сједајући

рвогаЈуна иомеиуте године, ириЈе зоре, око двадесет адраповаца понеше се на кровињару, те у трен разметнуше гњилу сламу, иа ноодбијаше такође гњилу дрварију, на иочеше ћускијама рушити најприје ластавице па бокове. Све је то брзо нопадало, као бабји зуби. Амруш, у тежатном руху, — у широкијем хаљинама од „ сегелтуха", са великим слампим шепшром па глави, — и уза њ прбто (иастојиик) сокољаху работпике.

на своје терасе, видјсптс још иоловину стародревне зграде, Бепо и Мандалина затеконге је јоште трекипу, а кад се господа скупише пред каФаном, на мјесту гдје још синоћ стајаше суморна и замишљена кровињара, због које се стрмоглавише толики начелници, на томе мјесту бјеху њене кости и пепео, преко којих се видјело море. — Зк НапзИ! рече судија сјетно. — Бога ми, овдје се може примијепити : 1п1е1И§еп1Ја НапзИ: рег отша! дода др. Запето.