Стражилово

-чз 404 еј-

сувише гласно са аиотекаром, доказујући му, да су бољи многи домаћи лијекови по његови, али слушаше пажљиво све што се говорило на њезин рачун. Можете већ замислити какво је бреме одниједа кући! И сви се осгали разиђоше зловољни. Ето, како протече најзнатнији дотледапу розопечком љетопису. Из тога можемо црпсти поуку, која није пова, али није на одмет и кад се понавља, наиме: сви велики и корисни догађаји имају и своју смијешну, а чак и жалосну страну! Пакоспи ТшраФа окупљаше и даље људе, вечером, нред зградом, али то не бијаше опасно. Ко бијаху ти људи? Непозната, препланула лица из иодграђа, на којима се читаше неизмјерно ч||ење, кад им ЂираФа говораше о „коштици" (како је Мандалина скраћено звала „коштитуцион"). Шта више, ти људи свакога тренутка скидаху капе, претуру, комесару, рицевитуру, аспуару, и т. д. што је, у њекоЛико, веселило шетаче и мамило досјетке апотекару, који је сам себе цијенио као великог домишљача. Он прозва дроњавце слободњацима, ЂираФу Мацинијем, а Амруша великијем мајстором Бахусова реда. Амруш обичио сјеђаше одвојеи и дубоко замипшен, вјечито курњавећи дебеле цигаре. Али, мало но мало, почеше се вечером јављати на тргу нреписивачи, кацеларијски пријавници н послужитељи, тамничари, који се спрва либљаху и као долажаху из радозналости, да виде напредак нове зграде, па се наскоро одомаћише. Ка њима се послије иридружише два школска „бидела" (фамулуса), два црквењака и све калФе. Већ с тима и Амруш носта разговорнији, те их је запосио, како зовеш, својим и])ичама о новом свијету. Бено и Маидалипа ликоваху, слушајућл, вечером, мучне примједбе импјегата на тротоару. Особито је Беио вјешто подјаривао раздражепост, доносећи „ринФрешке" разнијем гомилицама. —- Видите, забога, мгга се ради! говораше он. Домало ћемо дочекати да се Фукара шета међу вама! 0, блажена госпо, до чега се дошло! И до!)е до тога, да, једнога вечера, по-

резник, муж Терезип, мредложи јавно комесару, нека употријеби „силу своје власти", да пижи сталеж пе смета па тргу. — Прошласу-та времена, кад се сила власти могла на то уиотребити! рече др. Зането, који сјеђаше са инжињером, без дама. Од некога времеиа та два младића не вршаху уобичајепе кавал.ерске дужности. — А пастала су времена, да се свак покаже у својој правој боји, онакав какав је ! ])ече телеграфски управпик, који је сједио са својим поштарским колегом, те оба ашиковаху са „узајмним" жепама. Судија и пристав са својим госпођама и кћерима одмах отидоше. Сви се погледи стекоше на Заиета, али се он пе наједи, него мирпо поврпу: Добро ете рекли, г. уиравниче! Дошло је вријеме да се покаже... — Та зпамо да сте слободњак! прекине га Тереза, која бјеше с мужем, без кавал.ера. То зпамо, али то ваљда пе може сметати слатким осјећањима, а? Напротив, та слатка осјећања могу човјека павести да измијепи своја убјеђењаУ — А жепу још прије! рече ипжин.ер. Сви се пасмијаше, осим комеса]»а и апотекара. Гађање Терезино зиачило је: да се Зането заљубио у ћерку Фамулуса католичке школе. једиу стаситу, свјежу плавушу, гргураве косе, — што пе бијаше тајпа цијеломе Розопеку. — Ја ћу њешто друго рећи, и.е обзирући се иа личпа задиркиван.а, мреузе Запето. Вама се чиии, господо, да се пред вашим очима ствара њеки пови свијет у староме Розопеку. 1>п се бојите тога иовог свијета. Ја вам кажем, да је п.ега увијек било, само му пе достајаше пршшка, да га изазове па окуп. Жерава, штопо кажу, тим.а под пеиелом, а нека дупе ногодаи вјетар, она ће илапутн. —• Алегорија је јаспа! рече апотекар. Само, ко је вјетар? Је ли Амруш? — Нијесам о њему мислио, нити сам толико духовит, да о њекоме говорим у алегоријама, али ношто ви исмејавате Амруша, ја кажем да је оно човјек енергичан, од онијех, пред којима се преклап.ају