Стражилово

чз 536 к$-

кривити иа, своје „иаденије", како то називају иреживели људи. Не може. И сврх тога, он се изјавио да је готов и на жртве до самонрегоревања, да нанусти своје дело и да се . . . венча! Па за што онда тај нож, та лаконичка за ниска, место пријатељског нисма; за што ноередник место ње саме? Да, то је био ударац ножем, од ког је трпео тешке болове. Па која му је рука задала ударац? Да је није научила баба? Пије, Вјера се не да ни од ког наговарати и учити! Дакле она с.ама! Али за што? Шта јој је учинио? Марк се полако упути ирема илоту, тромо се попне на љ и седне, обесивши ноге доле; није одмах екочио преко, него јс непреетано у мислима тражио одговор на иитање: Шта јој је учинио? Сећао се, како је при последњем састанку . чаено" поступао с њом. Сетио се да јој је рекао од нрилике ово: нази, ја сам ти све рекао у напред, и ако ми ти после онога, што сам ти рекао, иружиш руку, онда си моја, али ћеш ти бити и крива, а не ја... „То је еа свим логично !" рече он скоро гласно. Скочи с нлота на друм и пође ку1ш. Даље ее .већап. како ју ,ј,е на и«то.м том месту оставио у оном Страшном тренутку. — Ја идем, рекао јој је, и заиста је ношао, али се новратио, схвативши њено очајно „збогом" као позив... и он је иотрчао на тај иозив. Тај први одговор на питање : штајој је учинио? беше за њега 1$ао ударац маљем по глави. Он се спушташе низ брег, а памћење мује пемилостиво изноеило нред очи елике скорашњих догађаја; нож је чииио своје и све дубље и дубље се заривао. Непоштено је венчати се, кад у то не веру јеш, рекао јој је он, одбијајући тај обред и вечиту љубав, надајући се да ће и без тих жртава победити, а сад сам нуди ту жртву! То није предвидео! Није за времена оцепио Вјере, оставио је и ионосито отишао од ње; и тек сад, после неколико дана је увидео, ко је она. — Ето ти, шта си учинио, рече сам себи, и то беше други ударац маљем по глави. Вио је као пијан од силног самољубља, и кад ее иетрезнио, чуо је глае савести, где му иребацује, што је од логике и иоштења начииио дВа штита, за које ее сакрио са својом новом силом, остављајући за собом слабу жену, да она одмазди и за своју и за његову страст, обећа-

вајући јој само једно : да не нризнаје никаквих дужности, нравила и обавеза, него да ће отићи и оставити их њој, да их опа сама сноси. — Ти ниси хтео да је на поштен начин ноштедиш, кад је, немајући више душевне снаге, иадала, ниси био у стању да логично победнш страст; и за тим, у намери да је задовољиш, ионудио си јој жртву, да се иодвргнеш обреду, што је ио твом схватању било непоштено; а из иочетка си сваком приликом приповедао о ра стајању. Ево ти, шта си јој учинио! тресну га маљ и по трећи пут но глави. — Вуком те је у очи називала у шали, ударао је маљ даље, а сад, кад те нема више поред ње, остаће јој у намети уз дивљаштво вучје још и лукавост лисичјаи пакост нса, који на све лаје, а од човека ис ће остати ни трага. Она је из понора изнела само казну и неизлечиво пребацивање: како се могл» опако заслепити, да те још одавно није скроз провидела? Како се могла завести, заборавити? Радуј се, она те не ће никад заборавити. На нослеткује разумео све, њену лаконичку заииску, њену болест и нојаву Тушинову у понору, место ње саме! Рајски се цело оно вече разговарао са Тушином. Они су се тек сад иочели боље уиознавати, и разиђоше се оба са жељом, да се што ближе упознају. Још истога дана позвао је Тушин Рајскога к себи у госте на неколико дана, да види његову шуму, како ради машина за резање и- у опште целу шумску економију. Но Рајски је хтео да доврши Вјерину слику, која је била скоро готова, па не хтедс примити нозив. Други дан рано у јутро га је пробудио коњски тонот на дворишту. Погледав кроз ирозор виде Тушина, који је иошао кући на свом вранцу. Рајски добије вољу да и он иде с њим. — Иване Ивановићу! довнкиу му кроз прозор, и ја ћу с вама! Можете ли ме причекати четврт сата, док ее обучем? — И цео сат, ако хоћете, одговори му Ту шин, силазећи с коња. Татјана Марковна и Вјера беху чуле њихов разговор, брзо се обуку, и домаћица не само што је натерала Тушина да поније чај, него их окупи са тако обилним доручком, да су се једва око десет сати креиули на нут. Тушини су наша нрава иартија рада, мислио је у себи Рајски, но што је неколико