Стражилово

нз 650 к-

— Тим 110 ти лакше бити на суду! — Иди к врагу и с твојим судом... дал.с, јер 1|у те у по главе! — Убићеш једнога чувара реда — а има их тисуће!.. - Мислиш ли оне, што им се дивљи урлик разлеже за обалом? Незнанко макну руком, као да нишани у комесареву главу... Ко*месар га хтеде претећи... И два метка разлегнуше се па широко и на далеко... Комесару одлети капа с главе. Ни један иротивник ни да задрхта,.. У тај мах се зачу кон.еки топот. ГГезнапко се осврну. — Слушај! — одазва се за час незнанко — пре си био човек, него службеник... пе терети ми еавести... иначе... да. себе спасем... морам... те убити! Комесар не знађаше, шта с њим бива. Знао је само, да неће уступити... Дна метка — један за другим, разлегнуше се опет у ваздуху... Беше то, као што пише у својим белешкама, чудноват мегдан Државних права с уображеном историјском претензијом!... А у ширем значењу беше то борба између Голијата и маленога Давида с пастирском торбом,.. Али с браниоцем иозитивних ирава било би можда, у тај мах, оно исто, итто и с Голијатом, да у крајњој невољи не нритече иомоћ с друге стране Вислине... На иретилу коњу допаде војник с дугим копљем и у првом загону у мало ие прободе комесара. Но метак, који иснали у тај мах неснаико на њега, иоказа му, ко је међу њима двојицом неиријатељ. Окоми копље... пусти... а незпанко наде на земљу, заДобив и неколико удараца сабљом, Сад се истом, с тешким уздисајем, подигоше сељаци са земље. — Не убијај га! — повиче комесар — живот је његов нотребан суду! Сад се мсђу нрсдставпицима онријатељених суседа заврже свађа због нлена. Дуго трајаше

нреинрка; војник беше насртљив, па стаде претити нагајком. Најпос'ле се слолшше... Комесар ће узети хартије, а козак сат, чизме, бунду и ириде човека! Комесар, хтео не хтео, мораде иристати на такову ногодбу. Занали светиљку, претражи шпагове смртно рањснога и узме новедик свежањ хартија. А кад је већ сиремио документе у буђелар, нримакне еветиљку к лицу незнанкову, да га види. Незнанко имађаше марцијално лице. Од левога уха преко целога лица вијугаше се дубока, свеже засечена рана. Иос му беше повинут, као кљун у крагуја. После тога званичнога прегледа преступиикова постаде он својина војникова. Намакне му омчу на врат, седне на коња, па га одвуче за собом. Комссар стајаше неко времс на бојпом пољу. Дух му беше необично узрујан. Дисао је пуним грудима, а још му беше мало ваздуха... Над обалом се дизаше све већа врева и урлик... Најпосле дође комесар к себи. Погледа на бојно нол>е као човек, који се нерадо растаје с местом, где гаје тако велика срећа задесила!... А срећа т.а беше већ у његову пшагу.... Осветли, дакле, још једап пут светиљком то драго место, да му за увек остане у памети... У то опази неку с.твар па снегу... Сагне се и подигне... Беше то кана незнанкова... гџрвена кааа! Комесар ју преврне иа све стране и брижљиво ју прегледа. Имађаше она обичан облик четвероугласте капе, какову носи ирост народ на Висли. Доле беше опшивеиа јагњећом кожом. На црвеном сукну беше влажна мрља, за цело од крви незнаикове, Но комесар то сада не опази. Гледајући ту капу, сети се маленога Хсрмана. — Чудан елучај, помисли у ееби комесар. Хермаи ме питао, шта ћу му донети с нута доисћу му — црвену каиу! И осмехну се као нобедилац накоп свршене великс битке.

(Иаставиће се.) »