Стражилово

чз 180 Е>-

Он, којему иајзад сав попос у томе бијаше, како да боље угоди своме Творцу и нослужи његовом пресветом дому? Овако, ио души, у себи разлагаше старац свештеник. Ама унаточ томе, пе могаше опет да се смири; промислите само: човјек се с године у годину надаше, е ће му најзад за руком ноћи, да састави мајуишу свотицу, којаму требаше, али вај! убоштво сваки дан подсјецаше крила тој п.еговој нади, и кад се иримакпе коиац године, ако се што и приштедило, то се све измигољи за најпрече кутње иотребе. Ну, добри попа зато опет не сустајаше, пего би сваке године у очи младог л.ета једнако понављао: — Ваљаће да се дамо у штедњу, јес' чула, Марто ? Бог и душа, Марти то бијаше право, јер се, напошљетку, и сама гризаше, гледајући како се попа у својој унутраш1Б0СТИ кињи; ама, за милога бога, на чему да се приштеди? Та често се деси, па у кући нема ни циглог јајета, да га човјек за лијек тражи! Стара би домаћица дакле жалостиво погледала свога госу, па филолософски нримјетила: — Лијеио је, мој господару, штедјети; али је то лакше рећи, но извесги. Оставимо ми то за до године, тосподин нопо; Бог је велик, па ће ваљда и на нас погледати. Те би ријечи Дум-Баршну за час умириле и ои би до другог Божића нрестао да говори о штедњи. Па како ирошлијех година, тако и те вечери бијаше стари жупник, на Мартину нримједбу, дубоко уздахиуо, велећи сам у себи: — Напошљетку, Марта има можда право. Та увијек жена бивало, које су бистрином ума многијем људима предњачиле! И Дум Бариша примаче столицу поставл.еном асталу, гдје но Марта бијаше већ изиијела пилав са улигњима. То јело, по старом предању, не смије на Бадњи дан изостати ни у једној приморској кући. У тај мах неко закуца алком на авлијска врата, ама тако нагло, да се стари жупник и домаћица му и нехотице препуше. Па како иопа ие бијаше још скинуо с главе свој стари, већ олињали тророги

шешир, с којим се зими врло тешко растајаше, он хтједе да старицу одмијени. — Стани, рече, ти, Марто: отићу ја, да видим ко је. И ои збиља изиде у авлију и приђе вратима, да отвори. Кад се вратиице открилише, угледа према себи човјека средњијех година у одијелу приморскијех лађара: на њему бјеше модра сукнена кошуља, кестењасте чакшире и црвеи-капа на глави. Лице у тога човјека бијаше благо и иитомо, ама — ствар чудна — не могаше Дум Бариша да се сјети, да га је прије виђао. —Добар вече, госнодин попо, јесте л' ви то ? — Јесам. синко, одазва се свештеник, чкиљећи радознало у дошљака; ама ко си, жив био, ја те готово и не познам?... — Богдо Плима, госнодин ноно, лађар из вароига; дођох да вам доиесем сандук, што ми га јутроске за вас иредаде онај газда, што се за Трст кретао. . . . Опај газда, зиате, из вашег села . . . не памтим му сад имена . . . ал' ви већ знате о коме говорим. Него извините, молим вас, што не дођох раније. . . . Благи су дапи, па се човјек малко и у кући позабави. . . . У томе се чу глас Мартии, која изнутра нознваше свог домаћина на ред. — Ама, за име божје, мичите се с отијех врата: та ваљда нисте вољпи да се пагрдите! Дум Бариша се сада сјети своје још пе искихане назиме, иа ће лађару махнути руком, да уљезе. Ну, овај се сада узе извињавати: -—- Касно је, вели, господин поио, а ред ми се што прије у град вриути. Не ћу с тога да дангубим, него идем смјеста по сандук: ено га дол.е у чамцу. Дум Бариша хтједе да зине, али му онај не даде онепелити. но се окрете, и појури пиз обалу. Не потраја много, а он се опет врати, иосећи на рамену повишу четвртасту скрињу, која као да бјеше прилично тешка. У два крока доирије с попом у трпезарију, и ту испрти своје бреме насред собе, не без велика чуда попина, којијош никако не могаше да се довије откуд му тај неочекивани сандук.