Стражилово

-И 181 ез~

Једва једном успије да се малко разабере. Ал' кад хтједе, да човјека распита за име тајаиственог ношиљача, овај се бијаше већ унутио вратима, не сачекав пи напојнице. — Добру ноћ, госнодин попо, и на

здравље вам Божић! .Та одох, да прије кући стигнем. . . — Стани, болан не био, да се бар иапијеш . . . викаше за њим Дум Бариша, али онај иобјеже главом без обзира. (Свршиће се) Марно Цар

МРКИ ВУК Истогиеки роман Адама Креховјецкога Превео с пољског Рајко (Наставак) Варте. Стајаху ту кола с исирегнутим коњима, а на колима се наместиле читаве породице. Подаље разапињаху шатре, дизаху сепице, копаху

а но мил.е од рекс Варте, у плодној и шумовитој околици, лежаше баштина ^Винчева — Шамотули. С једне страие велика равница, која се иростираше до реке, с друге шума, а у средини шуме, на брежуљку, стари замак, с једним високим бедемом, који гледаше преко врхова од дрвета. Међу равницом и шумом пружило се омалсно, кукавно местанце. Неколико бољих кућа. а оно друго малене, убоге колебе од илетера. На средини дрвена црквица, а таки и торањ. Али ту сс не могаше познати ни трага од ратна пустошења. У оићем поразу остадоше читави само Шамотули, седиште издајииково. с пролетњим зеленилом својих ливада и шума, с пепарушеном целином својих кућа, ругајући се опћој невољи, гариштима и рушевинама читаве околице. Шумском путањом, ноћу, доведе Бартош војвоткињу у замак шамотулски. Намеетио ју скуиа с дететом и дадиљом у бедем на углу, који се је, у случају нападаја, могао лакше обранити и лакше се могаше из њега кришом утећи, јер имађаше подземне ходнике све до Варте. Смотреност та изгледаше му нреко потребна, јер се уверио, чим су дошли у Шамотуле, како варљива беше нада, да је ту сигурно склониште. Из дана у дан могаше пасти, п на тај опустели замак, освета разјађена иарода. Околица беше, до душе, иуста, али за то врвл.аху листом у Шамотуле, који остадоше читави у општој пустоши. Ко се нс могаше довући до Познања, тај остајаше ту, тражећи заклона код мештана. Испред цркве и на оној равници, која беше некада обрађена, а сада на угару, јер није било радпих. руку, пружашс сс прави табор чак до

земунице — речју, намештао се сваки, како јо и где је могао, а духовници п имућнији, милосрдниљуди доношаху онамо јело и одело и различите лекове, јер сс и болести стадоше множити у тој невољи. Добрих чустава, опроштења и наде није тражити у тих људи. Кад се јс, сутра дан по доласку, приближио Вартош цркви, где се служило вечерње и, помешавши се међу народ, хтео побожно да се помоли Богу, чуо је у сред молитве и иарицања така изазивања и хуљење, да га је прожегао страх до дна душе. Пао је на колена, оборио главу к земљи и тако сагнут у праху, не улазећи пи у цркву, молио је за милост. За час сс појави свећеник на црквеним вратима са најсветијим сакраментом у руци. Подиже златну монстранцију, која се прелеваше на сунцу, па благосиљаше народ. А у тај мах ее велик крик, налик на вијања, оте из тисуће груди. Пружаху руке к небу, удараху главама о земљу, падаху на лице и пужаху с јеком, ударајући се покајнички у груди. Свећеник начипи велик крст у ваздуху и нестаде га, — елужба се свршила, — за час побожна разнежепост устуии место дивљем очајању. С ниском деце сиоји се крика жена, јер засушене им груди пе могаху вишс давати дсци храис. На мршавим лицима светлуцаху, грозничавим огњем, очи, унале у главу, које гледаху мрачно. Нико не изусти страшне речи, ■— али из свију извириваше — глад! Сва јс залиха нпфпапа, пи мплосрђе више пе могашс ништа