Стражилово

чз 182

да пружи несрећницима . . . махиитост беше близу ! Подал.е од Бартоша, који удиљ кдечаше, стајаше неколико људи, па се гласно раагова раху: две жене с децом на рукама, два сељака и једап, мало богатије одевен, млад човек, мршав, малена стаса. Говораше брзо, одлучно; немирне иогледе бацаше око себе, а врћаше се, као на угљевљу. — Добро — говораше, хватајући за балчак од мача, који му беше о бедрима, — радите, како зиате . .. Кад вам се хоће посканати ту од глади, а ви седите . . . ЈТа што чекате? — Чекамо божје милости! — прнмети једна жена. — Хе, хе! . . . — засмеја се мали. — Сад је тако време, да милости нема ни на небу пи на земљи. Видите: пролеће је, сунце сс спугпта западу, а тако жеже, као лети у ио дне. . . — Крв нали, — оиази неко. — Али ће опалити и зрно у земл.и; Отоиа пе ће имати траве, а човек пи хлеба, ни воде, јер ће реке усахнути . . . — Казиа божја! бич божји! — викаху. — Да! да! — иотврди мали, —бич божји, због једнога, на свима . . . — Због Винча! —- крикнуше. — Пакао га прогутао жива! — Хе, хе! . . . — засмеја се опет опај човечуљак. — ГЈакао га пе ће прогутати, јер се он познаје с ђаволо.м. Већ му је и краљ опростио и доотојанства му повратио... богат је пан, као и пре! Слушаху у грозну ћутаљу, а мали је (ве већма оживљавао и ватрено говорио дал.е: — Широм иевоља, гаришта, глад, — а Шамотули нетакнути! У замку блага, свега на свету — а ви скапавате од глади . - . глупаци! — Хајд'мо на замак! — неко рпкну. Све се више скуил.аше л.уди око говорннка. Слушаху га и згледаху се ћутећи, али му погледом повлађиваху. Неки запиткиваху тихо: Ко је? јер га многи не познаваху; дошао је ту истом јуче, ал је пајвпше викао и већ је иостао коловођом у тој гомили јадних и очајних људи. Начуо јс питап.е н засмејао сс као обично, нодругл.иво, сухо: — Хе, хе! . . . — иитате, ко сам? А иа шхо вам, да знате ? Тражим ли од вас хлеба или еклоништа? Кад огладним, зпам шта ћу! И удари руком по балчаку од мача.

— А најпосле — одазва се за час, — није то никако тајна. Ја сам Бољко од Гостиња. Имао сам онде имање, и своју кућу, и лснс њиве, и своје хамбаре . . . Имао сам жену ; ћерку и родбину ... Глас му заие у грл-у. Стаде часом, одахиу дубоко, одхракну и, дижући руке горе, викаше уздрхталим гласом: — Данас . • . од свсга тога изиесох еамо душу, — а да сам ју, којом срећом, изгубио! — која удиљ види пред собом смрт женину, и срамоту кћерину, и губитак имања, и ватру, која прогута кућу! . .. Душу, која све то намти, и тело, које само осветом дише . . . Застаде опет на час, на одмах крикну: - А што да о том и говорим ? Та сваки од вас то исто осећа, јер то исто памти, и сваки, од зоре до мрака, проклиње једно име. . . — Винча од Шамотула! — врисне гомила. — Сузе, невол.а, крв наша на његову душу!.. На замак хајд'мо! на замак! Маче се Бољко од Гостиња, радостан зар с утиска, ијто но га учини, и опет отвори уста, да још нешто каже, кад наједаред стаде пред њега стари Бартош. Устао је од клечања, иснравио се и, проницавим погледом, погледао око себе. — Зло радиш, Бољко од Гостиња! — рече громко. — Мржњу еејеш, а иама трсба милоерђа. На те речи, изговореие поуздаиим гласом у бучиој дотле гомили — настаде тишина као у гробу. Бартош тресијаше својом седом главом. — Мољасте се — говораше дал.е, — ал' молитве ваше пе иду к Богу, иего пузе по земл.и, као дим.. . Нраштање и кајање имају снаге да отклопе десницу божју, — а проклетство павлачи нове клетве. Ђаволски си ти посланик, Бољко од Гос/гиња! У гомили се диже иотмуо жамор. — Ко је? — питаху. — Љуто нас кара, а за што ?... — Биће, да је издајица . . . Винчев дошаптавало! — неко довикну. Подигоше се грозно стиснуте неснице. Старац стајаше непрестаио иа месту и, нроницавим очима, гледаше иснод намрштених обрва, као да не чује, шта се говори, као да пе види подигнутих иесница. Само седом главом удил. трееијаше од сажаљења. — Ђаво је опет ушао у вае — оДазиа се