Стражилово

-<з 185 е»-

вољна резултата, јер је немачки цар изјавио да је готов напустити јужну Итадију.* Колонски архиепископ Геро однео је цару у Равену радосни глас, да цар Јован пристаје да ТеоФанија пође за младога. Отона. Јован је оспм тога силпе скупоцене даре дао посланству, међу осталим и тело свстога Пантелејмона, које је тако доспело у Колон.** Може човек себи живо представити, какву је радост староме цару ироузроковао тај глас. Дочек, којим је дочекана краљева невеста — Отон је већ био проглашен краљем — кад се искрцала па апулској обали, био је неописан. Са сјајиом свитом кренула сеједва дочекана царска кћи на пут у Беневент, где ју је дочекало друго посланство царево, којем је на челу био епископ Дитрих од Меца. У Риму су свекар и младожења чекали нову младу, потоњу царицу, која је у вечити град ушла уз одушевљено клицање свега народа. Одмах напа ТеоФанију крунише у Петровој цркви и благослови брак њеп са младим царем. У сватовима су сви само гледали на младу царицу, која је била још пола дете но ипак лако задобила поштовања у туђинском народу. Није прошло много а ТеоФанија је задобила свачије срце те се умилној младој неви с дивљењем клањали немачки кнежеви, који су дошли били нреко Алпа, да учествују у царској светковини. Ну нико није био срећнији него сам велики цар, који је сад видео испуњену своју жељу, да младога Отона споји с иајлепшом и најобразованијом принцесом оних времена а тиме да моћном царском двору даде и спољашњег сјаја. Та голема радост Отона I нашла је израза и у том, што је својој снаси дао највећи и најлепши венчани дар, који је игда добила која немачка царица. Још данас се види златним словима на скрлетну нергаменту написана повеља о том великом дару цареву, који је захватао две иокрајине у Италији и исто толико у Немачкој уз велик број гроФија и иних имаовина.*** Општи суд онога

* НегМ>ег§ у свом познатом нсторнјском делу мисли овако: Даје склопљен био уговор, нпје нзреком наведено, но еа евим с,е одређено може узети да га је било, и то у том смислу, да Беневент и Капуа остану под немачком врховном влашћу, Апулија пак с Калабријом, Салерно и Напуљ да се од стране Немзда имају признати као грчкс покрајине.

** Свети Пантелејмон био је хришћански мученик из Никомидије и живео је под Дијоклецијаном. У Немачкој еу тада тај дар цара Јована однста сматрали као почаст и као барсм исто тако важан, ако не још и важиији догађај, него то, што се срећно свршили женидбени преговори.

*** Даровница Отона П— издао ју је наиме цар муж — које је лепи оригинал сачуван још у ИолФенбитлу, прештампана је у ТЈвЉтШ АнпаЈев шрош Ш. 61е8ећгее1]4.

времена, па чак и суд ТеоФанијиних непријатеља, гласио је поспешно ио царицу и за цело човек не ће промашити, ако брак младога цара назове срећним. На двору у Ахену до душе редовала је још царица Аделхајда, жена Отона I а мати Отона II, но на скоро је та честита и духовита жена увидела, да јој је [одузет иеограничени њен утецај на сина. Као да је Отон II ТеоФанију тако био заволео а ванредним њеним душевним својствима такву моћ приписивао, да је, кад му је отац умро те царски скиптар прешао у његове руке, у жени својој опазио најмудрију саветницу и њу — као што је историјски доказано — носветио у све своје велике планове, којима је мислио да доврши дело свога славнога оца, да наиме оснује велику римску универзалпу монарх.ију па немачкој подлози. Ну царица није никад ирелазила граница свом позиву као жена и мати. Никад се с поља није могло опазити, да Отон II пкако слуша дошаптаје женине, јер су сви мисдили, да је Отон II за то и сувише самосталан и разборит. Делање се ТеоФанијино с тога ограничавало на тада теготну репрезентацију дворску и на добра и милостива дела. Знало се, да је царица свугде по силним престоницама царевим у Немачкој и у Италији увела нове и Фине обичаје и да је живот иа двору тако удесила, да одговара великом угледу немачко-римског цара; иа слушало се много што шта похвално а богме много што шта и покудно о њој, како су кад о њој говорили иријатељи или непријатељи, али јој се пикад није могло пребацити, да се меша у државне иослове или да цару даје савета на штету државну. Изгледа, да се у том уверењу ишло тако далеко, да су ТеоФаиију свуд сматрали само као жену светску, образовану и учеиу, а никако нису мислили да има у ње оне енергије, којом се свагда истицала царица Аделхајда, која је сад боравила у свом удовичишту у Италији. У толико се већма задивио свет, кад се десило нешто, што је ту младу туђинку довело до положаја, у којем јој је ваљало показати све одличности свога живахнога духа и своје ретке образованости и сва ејајна својства свога карактера. Заплетавши се у рат с Аранима, који беху продрли у јужну Италију, буде вредни и амбицијозни цар у Калабрији потучен. Бол са тога а и што му се осујетише многи планови, но нарочито гласови, који му из Немачке дођоше о немирима и побунама — све је то иа кобан