Стражилово

43 259 к-

Н1>ви иољски пкликаш (осталпка) Поштени, красни, дивни грађани ! тордаји (Боричуј Та и ти, кнеже, и ти отрпе! И хваљасмо те, што се одрече Међу нама се често чула реч: И то је знак несебичности му! Да, ти си наш и с нама осећапт, У теби бије срце мађарско. други ПОЛ .ски великаш (осталима) Са њим се збила грозна неправда. тордаји Ми, знајући за сво.ју невиност, Отидосмо, с најлепшом намером, Да саставимо какве законе, Да. наше тешке ране залече, И, к'о што међу собом срочисмо, С Пољацима да савез склонимо, Нека се та два силна народа У часовима тешким помажу. трећи иољски великаш Еао јунаци. пољаци Мис'о паметна. торда.ји И отвори се збор. Изиђе краљ, И отпоче се саветовање. Кад, али уђе сад и краљица, По договору, децу водећи, Да на скупштину већи има мах. У наиред је већ све то смишљено И војске беше намештено ту, Кад устреба, да буде готова. Говорила је. Око сина гнев, И чисто читаш бес и освету А претвара се: плаче, јеца све. ирви иољски великаш Па шта ли рече? тордаји Муж јој, краљ је слеп, А ми смо криви, што с Коломаном, Са Боричевим оцем држасмо, Кад овај не могући друкчије И брата и синовца ослепи: И Алмоша и Белу малога, А Бела сад је краљ и њезин муж.

(с горким нодсмехом) Тако је млада, лепа, умилна, А муж јој њезин чари не види, Па за то жели, да свиколици Што законитог свога краља тад Слушаху, не пак њега, Алмоша, Тог бунтовника, издајицу тог, Што брату краљу хтеде узети Не круну само, но и живот му Јер, к'о што знамо, он се свезао С убицама и пустолинама, Да, који беху с краљем, с оташтвом Те све до једног сатре, побије. Јер љупка жена тражи освете Ва драгог мужа, крви потоком, Иа суд тај иште — као краљица! Те узе трти очи марамом Бајаги плаче ... а то беше знак, Да дворјани и њене присташе Пођииају и маче потргну. Загрме: Смрт! . . . но шта би мален Кад скупштинара више беше ту, Па би их за час све распудили, Ал' искрснуше најамљеници, Све орјати и вуцибатине, Онако жедни крви невине, Како од мукте-вина нијани, 'Ге они сташе сад да касапе, Начинивши од збора кланицу. Једном су свецу главу расекли, И седе власи обли рујна крв... Оседила га брига за родом И падајући благосиљаше: „Ох отапбино ! а С тим је умРо. сви Грозота! први пољски великаш Зар га нису бранили? тордаји Три сина му се хтеше пробити До њега, али доцне . . . наде већ, А с њим и они сва три падоше. први пољски великаш 0 разбојништва! други пољски великаш Па на скупштини! предслава (себи) И трпе разбојничку краљицу!