Стражилово

чз 265 Е>-

дости; а леноте бегае необичне. Висока, вита, узвишене слике и прилике, сугата владарка. Кад иде, рекао би, не додиЈ>ује земље ногама; а главу пошаше увек укочену и севаше поносито тамним очима. Ношаше увек беле хаљине, златом везене, а на сјајпу, бујну косу, обично расплетену, намешташе злаћане ночеопике, те изгледагае као краљица у круни. Виде ју први нут пан Маћко у колу неколико женских, међу којима свака бегае лепа; ал' ни једна не беше дорасла Јадвизи по господском држању и лепоти. Бегае онде нонаособ једна жена, равна Јадвизи Стасом, али коса јој бегае црна, а лице црномаљасто и очи као угаљ. Сва-

коме замицагае за око, особито онима, који се не усуђиваху подићи очију на Јадвигу, а пану Маћку одмах причаху, да је та лепотица жена онога страшно мршавога ГотФрида. Васмеја се од срца пан Маћко на те гласе, ал' ипак не свраћаше на то оштрије пажње, јер ју сву нривлачагае на се Јадвига. У колу тих женских прелажагае преко дворинтта замачкога. Иђаше иолахко, а изгледаше, да плови уваздуху; глава јој беше укочена као обично, а очи иуне заноса. Пред њом иђаше млад још човек, скромна изгледа, мршав, хром; удараше у лутн.у и певагае. Беше то дворски цитраш кнегињице Јадвиге, по имену Улрик.

(Иаставиће се)

ПЛИНИЈЕВО ПИСМО О ХРИШЋАНИМА (Ер181 X, 97) (из нештампаног дјела: ТГлнније мжафи и његово доба. Сврха првог и ночетак другог доба ло Исусу)

рије него пређемо на потање проматрање Плииијева важнога писма, обавијестимо се о иачелима хришћанске вјере и о положају, кији је иста заузимала напрама држави; јер само па овај ћемо начин протумачити и у неколико и извинити понашање римског народа и царева нрама њој. Иападаје, с којих је она три пуна стољећа толико трпљела, пе можсмо лишити историјске критике, без које бисмо чак до тога дошли да убројимо и нагаег честитог Плинија у најгоре злочинце. За вријеме цара Клавдија, кад супрвиХригаћани долазили у Рим да нову вјеру проповиједају, Јевреји су се већ били разигали свуда по царству, Соломунов се је храм једнако дизао насред Јерусалима, а трговина је вукла тај изабрани парод у најнезнатније крајеве свијета. Али норед свег дотицаја, у који је скоро сва земл.а долазила са тим пародом у за гато његова вјера није нове сљедбенике к себи иривлачила, као 1пто ће до скора хришћанска ? А Хришћани, који нијесу имали за собом иикакве прошлости до једине славе Исусове смрти на крсту, како су они могли за три сама вијека преокренути вас друштвени ред, и уснркос толикому ирогопству? 1'азлика је огромна међу карактером тих вјера: јеврејска — како Џибоп калге 1 — била 1 Сгјћђоп II. 15,

је изванредно подобна за обрану, алини ио што за освајање; да се о томо освједочимо, достаје да пролистамо историју тог чудноватог народа, који је од давнина па до данас толико претрпио а никад се није предао; непријатни карактер његове науке одвраћао је свијет да је пригрли, тим вигае гато су и сами Јевреји строго пазили да велике тајне њихОвих обреда не продру у ноганско другатво. Закони им нијесу паређивали да наметну свијету праву вјеру; тнта вигае Аврамовим је унуцпма силно ласкало, гато су само они паслиједили Мојсијево објављење, а кривим су оком гледали, кад је год туђин тражио да му се њихова вјерска начела разјасне. Ако се је који странац иодвргао образовању, то није никад заслуга била самих Јевреја; странац је к њима игаао понајвише с тога, гато му се није давало даље вјеровати лијепим измигаљотинама јелЕнско-римског политејизма. Такова је вјера искључиво створена за Јевреје и тврдо скопчана са идејом иародности њихове. Мојсије им бијаше наредио: „три пута у годину нека дође свако мугако пред Господа Бога својега иа, мјесто које избере" ; 2 па да су се такова прописа строго држали, не би Јевреји никад прекорачили били границе обећане земље: ту су били у стању да бране и своју државу и своју вјеру, и тако би 2 Пета књига Мојс. XVI, 16.