Стражилово

468

Како је то било да је он у напред погађао карте — то не знам да растумачим; али сам то видео сиојим рођеним очима. За тим су многи од присутних играча покушавали да учине то исто — но никоме неје испало то за руком: једну карту још и погоди који; али две једну за другом — никако. А Тегљев је погодио три једну за другом! Тај је случај још већма потврдио репутацију о њему као о тајанствену, фаталну човеку. IV. Наравно да је Тегљев одмах и употребио ту репутацију. Она му је давала неки особит значај, особит колорит ... „Се1а 1е рова^", што кажу Французи, па поред његова не баш велика духа и ума, не баш значајна погледа на свет и ванредна му самољубља — та му је репутација некако добро дошла. Заслужити је било је тешко, а бранити је, неје ништа значило; ваљало је дакле само ћутати и правити се дивљаком. Но несам се ја упознао с њиме због те репутације, а може се рећи — да сам га и заволео. Заволео сам га прво за то, што сам и ја био приличан дивљак па сам нашао у њему сабрата; а друго и за то, што је он био човек добар и у ствари врло простодушан. Осећао сам према њему као неко сажаљење; изгледало ми је као да поред његове урођене фаталности влада над њиме заиста нека тешка, трагична судба, о којој ни он сам не слути. Разуме се да му несам никад исказао тога свога осећаја: осећати сажаљење — може ли бити веће увреде за „фаталнога" човека? И Тегљев је према мени био увек добро расположен: са миом му је било некако лакше, са мном се и разговарао, преда мном се трудио да покаже онај ниједестал, на који је морао или пасти или се сам успети. У своме мучном, болесном самољубљу по свој прилици је ипак осећао дубином своје душе, да ни чим не може оправдати своје самољубље — и да други могу гледати на њега заиста с неке висине... а ја, деветнаестгодишње момче, несам га ни чиме бацао у бригу; неје осећао никакве бојазни нити се устезао у своме вечито потресеном срцу, да нреда мном и каже што неумесно и бесмислено. Шта више кад кад је и одвећ брбљао свашта; и срећа за њега, што неје сем мене нико други чуо његових речи! Не би му се дуго одржала репутација. Иначе је врло мало знао — скоро неје никад ништа ни читао —• и то му је било све, што је напабирчио нешто анегдота и прича. Веровао је у предрасуде, прорицања, знамења, раскрснице, у срећне и несрећне дане, у гоњење или наклоност судбине, речју: у све символе живота. Веровао је шта више и у неке „климатеричне" године, о којима му је неко

говорио, а значај њихов неје ни он добро схваћао. Фатални људи такова кова обично не казују никоме та своја веровања; они морају сами дати знака за то од себе .... Но Тегљева с те стране сам само ја једини познавао. V. Једном, сећам се, баш на Илијин дан, 20 јулија, отидох брату у госте, но не застадох га дома: беху га послали некуда службено на целу недељу дана. У Петроград се несам хтео враћати; шврљао сам с пушком по околним ритовима, убио сам две, три шљуке, а вече сам провео с Тегљевим под настрешницом усамљенога сараја, у којем беше основао Тегљев, као што је сам обично говорио, своју летну резиденцију. Ту смо приклапали о којечему, а највише смо међу тим пили чај, пушили на луле и разговарали се час са домаћином, порушеним црнцем, час опет са разносачем, који се врзао ту око батерије и продавао „переце, лимунове до-бре" добрим људима и лакрдијашима, и који је поред других својих талената умео свирати у гитару и причао нам је о несрећној љубави, што је имао „у младости" са кћерју болничаревом. А кад је остарео, тај Дон Хуан у александриском јанклу, неје већ више знао ни за какве несрећне наклоности и љубавне симпатије. Испред врата нашега сараја протезала се широка равница, која се где где удубљивала; мала речица се блистала местимице по окукама сурдучким; а даље на хоризонту виделе се ониске шуме. Ноћ се приближавала, а ми бејасмо сами. Заједно с ноћју спуштала се на земљу и танка, влажна пара, која се све већма и већма ширила па се најзад претворила у густу маглу. На небу се појавио месец: сва се магла некако расветлела и као да се иозлатила месечевим сјајем. Све се некако нреокренуло, замукло и помешало се: далеко је изгледало близу, близу далеко; велико мало, мало велико .. . све је било светло и нејасно. Ми смо се, тако рећи, нренели у неко чаролиско царство беличасто-злаћене магле, дубоке тишине, лакога сна . . .. А како су тек тајанствено, с каквим сребрнастим искрама трепериле одозго звезде! Обојица смо ћутали. Фантастични облик те ноћи је утецао јако на нас: и нас је довео до фантастичног расположења. VI. Тегљев је први отпочео разговор, са својим обичним запињањем, прекидањем и понављањем, о предрасудама ... . о привиђењима. Исте такове је ноћи, по његовим речима, један његов познаник, студенат, који је као домаћи учитељ двема сиротама ста-