Стражилово

469

новао с онима у павиљону, у врту — видео женски лик, како се наклонио над њиховим постељама; а сутра дан је видео тај исги лик на портрету, који он дотле неје био опазио, на њему беше лик покојне матере тих двеју сирота. За тим ми је причао Тегљев, како се његовим родитељима на неколико дана пред смрт њихову приказала вода са шумом; како му се деда у бородинском боју избавио од смрти тиме, гато је опазио на земљи прост зелен камичак, па се махом сагао да га дигне, — у томе баш пролети кугла изнад главе му и само му је мало окрзла дугачки црни султан. 'Гегљев ми је шта више обећао да ће ми показати тај камичак, пгго га је деда сачувао и дао начинити од њега медаљон. Онда је говорио о „опредељењу" свакога човека, а особито о своме и додао је и то, да он увек верује у то, и кад би се у њему једном појавила сумња у то, он би — рече — раскрстио с људима и с овим животом, јер онда живот нема за њега никакве вредности ни значаја. — „Ви можда мислите, рече ми, погледавши ме попреко, да ја немам довољно духа за то ? Ви мене ие знате . ... У мене је гвоздена воља!" „Красан разговор!" помислим у себи. Тегљев се замисли, дубоко уздахну и, пустивши из руке чибук, рече ми, да је данашњи дан за њега врло важан. — Данас је Илијин дан — мој имен-дан . . . . То . .. . то је за мене увек тежак и јадан дан. Ја му несам ништа на то одговорио, само сам гледао у њега, како је седео преда мном, погурен и снужден, а мутан и сањив поглед упро беше у земљу.

-- Данас ми је, продужи он, нека сирота старица казала, да ће се помолити за моју душу .. . . Зар то неје нешто необично?" „Баш има вољу човек да само о себи говори!" помислио сам опет. Морам овде опазити, да сам у последње време почео примећивати на лицу Тегљевљеву неку ванредну и необичну забринутост и сету; но то не беше „фатална" меланхолија: њега је заиста нешто гризло и мучило. И мене је тада потресла његова сета и туга, што се указивала на цртама лица му. Да несу ваљда већ настале оне „сумње", о којима ми је говорио? Говорили су ми његови другови, како је он недавно пред тим поднео управи пројекат о неким реформама у артиљерији и како му је тај пројекат враћен с „натписом" т. ј. да се одбија. Знајући му карактер, несам сумњао да га је то дубоко огорчило, што му је управа одбила пројекат. Но то, што сам опазио на Тегљеву, више је било налик на чаму, имало је више лично обележје. — Ипак је доста влажно, рече на један пут и стресе раменима. Хајд'мо у собу — време је већ и да се спава! У њега беше навика да поводи плећима и да вије главом с једне стране на другу, баш као да му је огрлица била тесна, јер се често хватао десном руком за грло. Карактер Тегљевљев изражавао се — тако је бар мени изгледало ■— баш у томе усплахиреном и нервозном гибању. Било му је тесно и у свету. Одосмо у собу и легосмо, сваки на клупу, он у стражњем углу, а ја у предњем, на посуто сено. Ље ее)

МРКИ ВУК

ИСТОРИЈСКИ Р 0 М А Н АДАМА КРЕХОНЈЕЦКОГА ПРЕВЕО 0 пољског РАЈКО (Наставак)

цорковица не беше тада у земљи, за то ни не знађаше, да су Наленчи ишли краљу. Бавио се он најпре у Каселу код брата, а после, путујући дуже времена гш немачким крајевима, умножаваше своју дружииу најхрабријим витезовима, који се радо њему придруживаху. За то и изгледаше сада са свим друкчије та дружина Маћкова, добро опремљена, а смела, јер беше састављена од најугледнијих витезова, који се често више од обести, него од невоље, одаваху на таки разбојнички живот.

Нан Маћко беше задовољан и често кушаше вештину и снагу својих другова. Нападаше с њима на трговце и на градове од Ханзе, а кад нагомила небројено плена, враћаше се, пред јесен, кући на починак. Обично таки поход, у коме се засити муке и опасности, умиривагае пана Маћка на дуже време. Али сад је само распламтио страсти, које у њему кипљаху. Идући поред Сенђивоја, гунђагае: — Осећам, да се примиче час. .. Дуже не бих ни издржао. Прекратио сам чекање тим походом,