Стражилово

470

сад само још свршетак .. . Све је већ канда готово . .. Иапи је послано посланство и тужбе, доћи ће писмо без оклевања. .. Јадвига већ краљује у краковском двору, док ју то писмо пе пробуди ... Само да дође што брже!.. . Сенђивој гледаше на Маћка испод очију и незадовољно дрмаше главом. — Ја бих то све мануо ■— одазва се. — Изгубићеш главу у тој борби ... Власт имаш, војску имаш, небројено благо, па шта ћеш више?... 11омози ми само, да угушимо гнездо Наленча, а после живи и уживај!.. . Само се не плети у завере, и пљуни на а?ене, јер ако те која уједе за срде.. . пропао си! Пап Маћко скочи на коњу. — Језик ти се развезао, крвави ђаволе ! — крикну — за то га ишчупај и баци псима, да не бенета глупости ... Рекох већ, када ћу ти дати Венијамина Наленча, да искалиш срде на њему ... И одржаћу реч . . . Сад чекај и ћути ! Пролетеше, као вихар, кроз читаву Великопољску, — местимице спаљено село и опљачкано имање означаваху трагове, куда је прошла Маћкова дружина. А он сам, са својим најприснијима, Сенђивојем и Скором, скочи у Познањ и онде истом дознаде, да су Наленчи у гомили ишли на тужбу краљу. Нешто га жигну у души на тај глас. Заповеди Прецлаву да све тачно испита и дође у Кожмин, па уреди своје чете, које се растркаше по околици, и похита своме гнезду. Веше то већ касна јесен године господње 1357. По тамној, облачној, бурној ноћи јездио је пан Маћко у свој замак, који се светљаше од тисуће светиљака, као обично, кад је господар долазио. Хотећи јемачно да изненади ново најмљене немачке витезове својом сјајношћу, пан Маћко заповеди, да тај улаз буде необично свечан. За то отисну напред Сенђивоја, да све удеси, а сам, за неколико дана касније, на челу читаве дружине, улажаше у замак главним улазом. Око њега беху највиђенији витезови — сви оковани у тешке оклопе, и сви имађаху на штитовима и шлемовима слику вучје главе, која је изабрана за знамење тога витештва. За том оружаном дружбом иђаху кола тешко натоварена, а на њима и уз њих гомила слугу, различите голотиње и жена. Иђаше то све или јахаше у туробну ћутању, опкољено оружаном стражом, а у ноћној тишини само се чујаше тутањ тешких кола по градским мостовима, звекет оружја и звека ланаца и гломот капија, које се отвараху и затвараху. Ударише у бубње ... отворише последњу капију и осветлише двор-

нице за гозбу. Ужегоше неколико десетина големих, воштаних буктиња и притврдише их уза зид железним беочузима. На доњем боју замка беше читав низ великих дворница и дружинских соба. Собе те, као што и пристајаше витезу, беху украшене самим оружјем. Беше ту уза зид читавих оклопа с различитим шлемовима, големих мачева, да их беше тешко дигнути, пандир-кошуља, украшених и простих штитова, а тако великих, да могаху заклонити готово читава витеза. Беше ту и самострела, лукова и стрела, беше пггилета и ножева без броја, а такођер булава и убојних секира, коиаља и бехтера, или љускавих оклопа. На средини тих дворница стајаху огромни столови, не ретко покривени тешким и скупоценим саговима. Таки сагови покриваху и тврде, дрвене клупе, које стајаху дуж тих столова. Само у главној дворници, у највећој, где беше и најкићеније оружје, и најлепши сагови, и најдужи столови и клупе, стајаше у дну, на узвишену месту, огромна столица, врло уметнички израђена од тврда дрвета. Беше она налик на кратку клупу, на крајевима од седала и на ниже украшена лепим резбаријама. Подножје, спојено уметнички изрезаном плочом с ногама те столице, беше с крајева у еамој позлати. Наслон беше висок, шиљасто завршеи, са страна стрчаху као два копља, на врху, на шиљастом завршетку наслона више главе, беше штит, а на њему изрезан грб Напивонов овако: Златна јелења глава са златним, усправљеним роговима, а међу њима велигс мрк вук, с надигнутим репом, десној страни штита окренут телом, а левој страни главом. А тај вук, с дивље искеженим зубима, израђенима од беле кости, беше у златну пољу; а у очима му беху усађена два црвена камена, тако названа рубина, па кад засија светлост, заблистају и те очи, бацајући жарки пламен. Најпосле стране те столице завршиваху се вучјим главама од сухога злата, искеженим белим зубима и очима од црвених рубина. На ту столицу, кад су велике гозбе, седаше пан Маћко, а кад беше пијан. вришташе: — То је мој престо ! . . . А показујући на мачеве по зиду: — То су моја жезла! — викаше. —• А тај вук — кричаше — то сам ја! Угњавићу зубима, пробошћу погледом, корече: Није тако!... Мрким вуком зваху га и у дружини. Та звер постаде њено знамење и лозинка. Борковиц одјаха коња и крочи у замак. За њим иђаху угледнији витезови, а он журно утрча у бла-