Стражилово

519

Агата се вратила у собу да обуче Марту, како ће дочекати војводу. Борковиц се ипак не врати брзо. Задржа га долазак опога, који с њим дељаше намесништво, старосге Прецлава. Дође он збуњен и донесе немиле гласе. IIан Маћко истрча пред њега и уведе га у мању собу, него пгго беше она, у којој се је јуче гостило. Беше тамо само озбиљни Сенђивој и окретни Скора, који се је већ са свим отрезнио од јучерашњега пијанчења. Видећи забуну Прецлаву на лицу и домишљајући се, да се је морало неко зло догодити, војвода га трже за руку. — Говори! каке носиш гласе ? — запита с нетајеним немиром. — Волео бих онемити — одговори покорно Ирецлав — него јављати то вашој милости... Зли гласи ... из Кракова .. . •—• Шта ? говори! — крикну паи Маћко а лице му поцрвени. — Краљ — одговори с колебањем Прецлав, лутај)ћи очима на све стране, као да се бојаше погледати у лице војводи — краљ — понови одазивајући се јемачно молбама и тужбама Наленча ... одузе намесништво теби, војводо, и мени!... Глас тај паде као гром. Чак и Сенђивој, који до јако сеђаше непомично, окрете се читавим телом' Ирецлаву, зину, али не рече ништа... Скора притрча живо а Борковиц стајаше и гледаше, лице му нак постаде од црвенога модро . .. — Шта? ... шта?... — муцаше. Прецлав рашири руке. — Већ је изишла краљева заповед... — рече — одузима намесништво вама и мени! — Хррррм! — загрми најзад Сенђивој, па затвори уста. Хракну и пљуну. — Ииии ... ииии! — запишта Скора презирно, гледајући проницавим погледом на војводу. А пан Маћко само одисаше тешко и гласно, не говорећи ни речи . .. Уста му побелела и грчевито се искривила, иестрпљивом руком тргаше кафтан на себи. Груди му се таласаху тако силовито, да му цело тело дрхташе, док најпосле не грухну у грохотан смех. — Ха! ха! ха! — зарика, да се зидови затресоше, — краљ игру тера ... но, видећемо! — Хррррр!. .. замумла Сепђиној, — гт дШИ... пропаде!.. . — Не ироиаде... не нропаде! — плану пан Маћко — имаћу га у Козкмину, ако не у Познању... — Мучно их је све довући у Кожмин — при-

мети Прецлав, — а сада, ко беше иемио, плаћао је главом у Познању или другде ... Сенђивој замахну руком у ваздуху, као да сече главу .. . — Фик!... рече — па ником ништа! а сада ... хрррм! .. . — Мучи ! — крикну Маћко, — домислићу се ја ! — Домислићемо се! — понови Скора — тушта је вукова. .. — А ко је наследник ?... — изусти за час Маћко. Прецлав се заколеба. Плашљив поглед подиже на Борковица. — Вјербјента ... из Кракова! . . . — измуца за час. А на то Борковиц чисто скочи као опарен. — Шта?! — врисну — своје хоће да нам натурује!... Натурио нам је туђе право, малопољско, а сад и своје људе шаље амо тај краковски краљ, да нас држи на узди!. .. Стисну песнице па прећаше њима Прецлаву сав запенушен, бесан. — Ти лажеш! — викаше, — не може то бити! Прецлав узмицаше у страху, док га војвода не дотера до дувара. — Тако ми душе! — муцаше — истина је... Сенђивој устаде. Усправи се својом големом телесином, подбочи се, хракну и зину. Хоћаше зар да говори свечано и одлучно, а то се догађало само у ретким, необшшим приликама. — Маћко!.. . — рече, а глас му дрхташе. Зло је. Краљ одузима намесништво —• има права. Може му се за то осветити — али има права. Натуривати пак из Кракова намеснике •— није слободно !... Против тога ваља побунити све ... све! Рече и седе свом телшном, гледајући неномично преда се. — Ја бих отишао у Краков ... — јави се Скора — нека краљ зна, ш га чини . .. нека зна, да ће бити зла, ако не опозове. .. А не усхте ли ... — Глуп си! —• крикну Сенђивој гласније, него обично. — Зна он, шта ради. Право рече Маћко: Правом хоће да нас свеже са собом.. . наметнуо нам пјотрковско право, да нас подвргне Малопољској. .. Још људе своје даје, да суде по томе праву .. Јасно је ... Хррррм !... Хракну и пљуну. Дотле Маћко — не гледајући више на Прецлава, који стојаше уза зид као прикован — трчаше ио соби уздуж и попреко, стрељаше испод очију на све стране, чупајући браду пестрпљивом руком. Настаде ћутање. Чујаше се само хрипљиво ди-