Стражилово

хање Маћково, убрзани му, тешки кораци, пригушени уздисаји Прецлављеви, а час ио час гласно хракање Сенђивојево. — Ја бих отишао у Краков ... — пишташе Скора, не скидајући очију с војводе. Сенђивој се силовито брецну, али у то пан Маћко застаде и рече: — Право, право тај вели. Идем у Ераков, а ту ћу све узбунити ! .. . Глас му је већ ојачао; с прихваћеном намером попушташе немир, придолажаше снага. — Ви — додаде — ти Прецлаве, и ти Сенђивоју, и ти Скоро. .. идите у Познањ, Каљиш, Шерађ и друге градове !... Сазивајте шљахту ... указујте на погибао, а скупљајте добровољце .,. подсећајте на братски савез! Нека се сви сложе ... — Само не треба ништа отворен очинити против краља... — примети Скора •— јер не ће усхтети ... — Право вели! —• потврди Борковиц. — Отворено треба рећи: није тај савез против краља, него против наметнутога права, против новога старосте! Устумара се опет по соби и говораше сам са собом, размишљајући и правећи различите комбинације. ■—• Да ... да .. . — мумлаше, — иривидно ништа против краља. А то ће изићи све на једно... Сви ће се сложити, а краљ се не ће моћи опрети ! — Скоро! — викну, прилазећи Шчедрику, који жустро притрчи, — ти имаш вражју памет... — Глуп је! — прогунђа зловољно Сенђивој и открену се. — Имаш памети! — понови Маћко, не пазећи на иримедбу. — Само ју не заливај пивом, а окрећи је на све стране, да што успешно измислиш. — Биће успеха! — закле се Шчедрик. — Пази дакле... — говораше даље војвода. Мисли тако, да из сваке твоје мисли израсте силан чин, а чини тако, да сваки чин буде поуздап и згодан ударац ... Он . . . краљ .. . хоће рата — па ће га имати!... Смејаше се и тресијаше се опет, читавим телом, од тога смеха. А кад се умири, додаде: — У Краков идем данас... Тамо ће се на брзо узвитлати бура, да ће јој се ломњава чути и овамо... А ви настојте, да буде све спремно . .. Упашћу амо и дати знак... Узбунићемо све — а из тога ће израсти нови поредак за нас! Прискочи Сенђивој и зграби га за руку. — Крвави ђаволе! — рече му полугласно на ухо — примиче се час освете и за тебе, и за. мене... Даћу ти на брзо Венијамина... Одсеч нека ти је на очима, а све спремај.

Сенђивојез. 1 очи блиснуше дивљим огњем. Не одговори ништа, само му усне задрхташе. — Ваљан човек! — шапну за час, дижући очи на Маћка, који стајаше још часак, као да скупља раштркане мисли, а после се наједаред трже и истрча из собе, на другу страну замка, к Марти. Марта већ беше обучена у најлепше одело, свечано. А изгледаше у њему сушта краљица. Имађаше на себи дугачку хаљину са скутом, доле врло широку, а око бедара утегнуту тако, да дивни стас изгледаше у њој као саливен. Хаљина та беше од свиле кармазин-боје, а на њој трепетаху златни везови и дивотни бисер. Рукави од рамена до лаката беху припијени, а од лакта се раширили, спуштајући се рахат и показујући оздо други рукав од златоткане свиле. Коса, слободно распуштена и не сплетена у витице, падаше у бујним увојцима, опасана златним обручцем. Таки обручац, као круна, украшен драгим камењем и бисерјем, сијаше се у врх главе. На белом врату блисташе златан ђердан, коме крајеви беху скопчани на белом ланеном иревесу, који се спушташе на плећа. Сгајаше тако накићена на отвореном прозору, спрам врата, на која уђе војвода. Војвода застаде на прагу и гледаше подуго ту дивотну женску прилику. Ј1аки ћув ветарчев играше се њеном косом, дижући читава, дугачка пасма, која се прелеваху у сунчаним зрацима. Блештаху у тим зрацима алеми на круни, злато од ђердана и копче на свиленој хаљини, да Марта изгледаше сва окружена огњевитим одблеском, пуна величанства и чари. Бело чело, очи тамне а сјајне и дубоке, лице мало полепшано и развучена уста н гипка, вити стас, нагнут мало к прозору, где у даљину блуђаше поглед Мартин, пун чежње, и пружаху се руке, као за загрљај, —■ све то војвода обухвати једним погледом и наједаред заборави на све бриге, које га тиштаху. Рашири руке и полети к њој.. . На одјек његових корака Марта се трже и крикну. Лице јој побледи, поглед клону к земљи; устукну, хотећи да се измакне загрљају. — Марта... шта ти је? — запита Борковиц, привлачећи ју к себи и успламтелим погледом гледајући јој у очи, превучене наједаред маглом туге. Она ћуташе; само се незадржани уздах оте из груди. — За Бога! ■— крикну пан Маћко — да ти се не чини каква кривда?. . . Реци! . .. Та знаш, како те милујем ... свет бих развалио, да ти угодим . .. Ево гледа.ј, шта сам ти донео! И стаде вадити из недара свакојаке адиђаре,