Стражилово

21

ситне али големе цене. Беше оиде алемона, као зрно грашка, и врло уметних прстенова и низова бисера, и један ђердан тако вештачке израде а тако богато начичкан дијамантима, да се очи затвараху, јер не могаху подносити блеска, који засењаваше. —• Ето ти сад — понови — што сам ти донео! И бацаше те адиђаре на сто пред Марту. — Донеће ти амо одмах — настави даље, бацајући на њу немирне погледе — донеће ти амо још свакојаких материја, лепих тканина за хаљине... Ваљда ти се не чини ништа криво . .. Свет ћу срушити за тебе. . . читав свет! Та реч: „свет!" иаде опет као терет на срце Мартино и заледи га. Шта јој је до тога света, кад га она не познаваше!.. . Хладно гледаше на злато и сјајне алемове, ђердане и прстење, који се расинаху но столу са звеком. — Хвала вам ... — шаину — хвала!. .. Али речи јој застајаху у грлу, не могаше да говори. И наједаред ју сву потресе силовито јецање. Борковиц стајапте нем од пренеражења. Ни глас, што но га донесе Прецлав, ни гнев, који га обузе, не ироменише тако његова лица, као сузе Мартине. Прискочи јој, притисну ју опет на груди, привуче и пољупцима испечених, жарких усана сркаше сузе, које су јој текле низ образе. — Марто, шта ти је? — понављаше шапатом. А глас му дрхташе и груди страсно дисаху. Она се пак труђаше, да се силом отме из његова наручја. Вила, се као у обручевима, уклањала лице од пољубаца, чувала бојажљиво уста и наједаред га отиснула од себе, напрежући руке. . . — Шта је то ? — крикну Маћко. ■—• Отискујеш ме! Ти мене отискујеш ? . . . Очи му гораху од беснила, бацајући црвену светлост. Зграби ју за руку и привуче к себи. — Слушај — рече —• говори истину, јер ће бити велике несреће! Сваку реч изговараше с нагласком, полако, као да хоћаше да ју тим јаче дирне у срце. — Реци — понављаше — за што плачеш ? За што хладно гледаш на те дарове, којима би се краљица радовала? .. . За што ћутиш? ... Она се превијаше под силом тих речи и склањаше главу, сметена, узалуд хотећи да угуши узрујаност, која ју је изд <вала. Ж.елела је да проговори није могла . .. Огњевити, променљиви поглед војводин проницаше јој душу, одузимаше свест, задаваше страх. Чињаше јој се, да с тим крвавим блиском његових очију продире у њену душу нека неодољива снага, која ју подјармљује, гуши дах у гру-

дима, потире сваки отпор. Тај поглед тишташе читаво њено биће као бреме, које тлачи све друге осећаје и жеље. Замираше све оно, нгго јој је мало час занимало душу ... Ишчиле из памети слика сјајнога. краљевића-витеза, а место тога стајаше пред њом, у свој својој моћи, господар њена живота и смрти — тај, коме она осећаше на себи убрзан, силовит дах, тај, који јој дојако заслањаше својом дивском, моћном приликом онај непознати свет, о коме наслућиваше у саним сањаријама, коме пружаше руке. До селе примаше она све од војводе несвесно, као нешто, што јој припада — а сада, под снагом тога погледа, нехотице осети, да то, што јој он даваше или чињаше, беше љубав, беше доброчинство, за које она, у замену, беше дужна, да му буде безграиично предана. Осећаше се крива и као кривац оборила главу ... А у исти мах иокрену јој се из дна душе питање: — Шта је он мени? Ко сам ја? — Агато! Агато! — викаше војвода, дотерап до беснила упорним ћутањем Мартииим. Стара дадиља, која помно бдијаше на собним вратима, указа се на прагу. — Та је вештица морала нешто рећи! — вришташе Борковиц, летећи Агати са стиснутим несницама, у дивљој срџби. - Она ће ми за све платити!... Та претња поврати Марти свест. Сетила се данашњих речи дадиљиних: „Ти хоћеш моје смрти!" и њена великога страха. Ваљало је по нгго по то одбранити Агату, која стајаше на прагу, бледа као марама, што но јој покриваше главу, склопљених руку као у молитви, очекујући ударац. — Оче! — крикну Марта, па потрча и сама к вратима и стаде међу војводу и Агату, — оче, допусти да говорим . .. није Агата крива!.. . сама сам крива . .. сама ... — Ти?... — понови Борковиц, држећи грозно измахнуту песницу, — шта си учинила?... Еле нису га бадава од јуче распињале страшне слутње. Од како му витез Јанко признаде, да је видео и заволео Марту, не имађаше војвода ни тренутка мира. Све бриге, које се на њега данас свалише, надмашаваше једна, најтежа: да се та, коју је суревњиво чувао од људских очију, може измаћи испод његове власти, у наточ затвору и стражарењу. Виде промену у њену гласу, лицу и држању... — Шта сиучинила? — понављаше модрим устима, дрхћући при самој помисли на одговор, каки могаше да наступи. — Нисам ништа учииила ... — одговори Марта, — само ме мори туга и чежња у том сужањству...